|
Druga generacija računara se proizvodila pedesetih i ranih šezdesetih godina XX veka.
Njih karakteriše upotreba tranzistora koji su u računarima zamenili vakuumske
cevi koje su bile velike i trošile mnogo struje. Zasluge za izum ovog poluprovodničkog
uređaja pripadaju William Shockley (Vilijam Šokli), John Bardeen (Džon
Bardin) and Walter Brattain (Voter Bretn), istraživačima iz Bell laboratorija, koji su za taj izum 1956. godine dobili
Nobelovu nagradu za fiziku. Njihov rad se, ipak, zasniva i na radu mnogih prethodnika,
naučnika iz Nemačke i Francuske. U digitalnim kolima, tranzistor se ponaša kao elektronski
prekidač.
|
 |
|
Zahvaljujući tranzistorima, računari druge generacije su postali manji, pouzdaniji, brži
i njihovo korišćenje je bilo jeftinije. Ipak, to su još uvek vrlo skupi uređaji, koje su
uglavnom nabavljali univerziteti, vladine institucije i velika preduzeća. U ovom periodu
pojavljuju se veliki proizvođači računara. 1959. godine IBM je izbacio na tržište
računare IBM 7090 i IBM 1401 koji su se zasnivali na tranzistorima. Računar IBM 1401 se zasnivao
na bušenim karticama i bio je vrlo popularan - proizveden je i prodat u 12.000 primeraka.
Imao je memoriju od magnetnih jezgara od 4000 (kasnije 16.000) reči. Računar je
podržavao decimalnu aritmetiku. Godine 1960. DEC
(Digital Electronic computers) je proizveo PDP-1 koji je prvenstveno bio namenjen
istraživačkim laboratorijama. Godine 1961. Burroughs je proizveo B5000, prvi računar sa
dvostrukim procesorom i virtualnom memorijom. Godine 1962. Sperry Rand je proizveo
UNIVAC 1107, prvi iz vrlo uspešne serije UNIVAC 1100 računara.
|
 |
