Drugi svetski rat

Drugi svetski rat je postavio nove zahteve obradi podataka. Novo oružje je zahtevalo obimna izračunavanja i testiranja. Značajno je bilo i pitanje razbijanja protivnikovih šifara. Stoga su vlade Velike Britanije i SAD-a podsticale razvoj moćnih uređaja za računanje. Za potrebe dešifrovanja nemačkih vojnih šifara je u Velikoj Britaniji razvijan u velikoj tajnosti elektronski digitalni "računar" posebne namene Colossus. Razvila ga je Londonska poštanska istraživačka stanica u saradnji sa Blečli parkom. Počeo je da radi početkom 1944. godine u Blačli parku na razbijanju Lorenz šifre. Sadržao je 1500 vakuumskih cevi, i mogao je veoma brzo da radi. Strategija, to jest "program" je kontrolisan sa prikačenih ploča i cevi.
Istovremeno je u SAD-u Howard Aiken (Hauard Ejken) sa Harvarda razvio u saradnji sa IBM-om elektromehanički kalkulator 1944. godine. Nazvan MARK I, ovaj kalkulator je koristio elektromehaničke releje (vrsta električnog prekidača) koji su stimulisani strujom za obavljanje osnovnih aritmetičkih operacija. Bio je dugačak oko 15m, visok 2.4m, dubik 2m, a težio je oko 4.5t. U njega je bilo ugrađeno oko 765.000 komponenata i oko 800km žice. Bio je potpuno automatski, sve operacije je izvršavao bez intervencije čoveka. Mogao je da uskladišti 72 broja, od kojih je svaki mogao da ima 23 decimalne cifre. Mogao je da obavi 2-3 operacije sabiranja u sekundi. Mašina je imala ugrađene programe za izračunavanje nekih matematičkih funkcija. Instrukcija grananja nije postojala.
U Velikoj Britaniji i SAD-u su gotovo istovremeno nastali prvi računari opšte namene, to jest računari sa uskladištenim programom. U velikoj Britaniji je na Manačesterskom univerzitetu u periodu od 1946. do 1949. godine razvijen Mančesterski MARK I koji je imao elektrostatičko skladište od katodnih cevi. Koristio je binarne reči od 40 bitova, a vreme izvršavanja instrukcije je bilo 1800 mikrosekundi. Za učitavanje programa u memoriju koristio se magnetni doboš. Istovremeno je na Kembričkom univerzitetu profesor Sir Maurice Wilkes sa svojim timom razvio EDSAC (Electronic Delay Storage Automatic Calculator) koji je kao memoriju koristio akustične linije za kašnjenje. U razvoj ovog računara ugrađene su ideje koje su opisane u izveštaju koji daje nacrt računara EDVAC.
Nemački inženjer Konrad Zuse (1910-1995) (Konrad Cuze) je radio na izradi mašina za računanje još pre početka Drugog svetskog rata. U periodu od 1936. go 1938. godine izradio je prvi elektromehanički kalkulator poznat kao Z1 koji je imao ograničene mogućnosti programiranja. Ova mašina je potpuno uništena za vreme rata u bombardovanju. Mašina Z2 koju je proizveo 1940. godine predstavljala je poboljšanje mašine Z1, i ona je izrađena od telefonskih releja. Godine 1941. je završio mašinu Z3 za koju mnogi smatraju da predstavlja prvi elektromehanički digitalni računar koji je potpuno pod kontrolom programa. Ovaj računar je uništen 1944. godine u toku rata. Računar je igrađen od 2000 releja, za računanje je koristio binarnu aritmetiku u pokretnom zarezu. Imao je memoriju velikog kapaciteta koja se sastojala od reči dužine 22 bita. Za ulaz podataka i programa su korišćene istrošene filmske trake. Konrad Cuze nije uopšte poznavao radove Čarlasa Babidža, Džordža Bula, ni Alana Tjuringa, jer je bio inženjer a ne matematičar ni naučnik, ali je ipak sam uz pomoć prijatelja konstruisao mašinu za koju je 1998. dokazano da ima snagu univerzalne Tjuringove mašine. Konrad Zuse je 1945. godine konstruisao mašinu Z4 koja je jedina preživela rat. On je sa njom pred kraj rata stigao u Cirih u Švajcarskoj. Tamo je osnovao svoju kompaniju koja je 1950. godine proizvela prvi komercijalni računar (pre računara Univac).
	Veća slika