Planetarne magline
Planetarne magline su prvobitno registrovane u Mesijeovom katalogu magličastih objekata, pre više od 200 godina. Kasnije su planetarne magline razdvojene od ostalih maglina, i to činjenicom da imaju određenu strukturu i da najčešće imaju centralnu zvezdu. U spektru planetarne magline dominiraju emisione linije. Prva emisiona linija koja je bila identifikovana u spektru planetarne magline je Balmerova linija vodonika (Hβ), iako je u spektru bilo jačih emisionih linija, ali one tada nisu bile identifikovane. Jedno rešenje je bilo da je u pitanju do tada nepoznati hemijski element „nebulium“. Jačina linija je odvela do zaključka da su u pitanju ipak poznati elementi visokih zastupljenosti, ali koji se nalaze pod veoma neobičnim fizičkim uslovima. Jedan od njih je i velika razređenost međuzvezdane sredine. Teorijsko razmatranje porekla planetarnih maglina je započeo Šklovski (Shklovsky 1956), koji je predložio da su planetarne magline preci belih patuljaka i potomci crvenih džinova. Povezujući planetarne magline sa belim patuljcima i crvenim džinovima Šklovski je zaključio da su to zvezde veoma brze evolucije. Oblici i morfološka klasifikacija planetarnih maglinaIako su poznate po svojoj prstenastoj formi, planetarne magline se javljaju u najrazličitijim oblicima. Kurtis (1918) je napravio prvu klasifikaciju i svoj uzorak od 78 planetarnih maglina podelio po grupama na helikoidne, prstenaste, diskolike, amorfne i zvezdolike. Kasnije su, koristeći radio-posmatranja sa VLA interferometra, Akvist i Kvok (Aaquist & Kwok 1996) napravili podelu na kružne, eliptične, otvorene eliptične, leptiraste, i S–asimetrične planetarne magline. Takođe su zaključili da planetarne magline svoj oblik dobijaju na početku evolucije. Zračenje planetarnih maglinaPo klasičnom statičkom modelu planetarna maglina se sastoji od dve komponente, centralne zvezde i gasne magline oko nje. Centralne zvezde planetarnih maglina su veoma vrele, efektivne temperature oko 105 K, pa najveći deo energije zrače u ultraljubičastom delu spektra. Emitovani UV fotoni će jonizovati atome u maglini. Elektroni oslobođeni jonizacijom će onda sudarno pobuditi teže atome, koji prethodno nisu bili jonizovani. Spontanom emisijom ovako pobuđenih atoma ili jona dobijamo brojne emisione linije vidljive u optičkom delu spektra. Planetarne magline zrače u kontinuumu u svim delovima spektra, od X do radio-područja, i to najrazličitijim mehanizmima zračenja. |
Stopa formiranja
Iako sa velikom dozom nesigurnosti,
posmatranja planetarnih maglina iz Sunčevog okruženja daju
stopu formiranja od 1 planetarne magline godišnje, a broj detektovanih
u Galaksiji je oko 2500. Za ove brojeve se pretpostavlja da su deset puta veći,
što je posledica njihove otežane detekcije zbog galaktičke ekstikcije i sl.
Σ-D relacija
Kako planetarne magline zrače i u radio-domenu (mada njih svega 5% od
ukupnog broja poznatih može biti detektovano radio-teleskopima), i za njih je moguće
izvesti teorijsku, kao i empirijsku relaciju između
površinskog radio-sjaja stvorenog zakočnim zračenjem i njihovog dijametra,
tzv. Σ-D relaciju.
|
Zračenje planetarne magline u linijamaJedna od karakteristika planetarnih maglina je prisustvo brojnih i intenzivnih zabranjenih emisionih linija u spektru. Još jedna vrsta emisionih linija karakteristična za spektre planetarnih maglina su rekombinacione linije vodonika. Neke od najintezivnijih linija u spektrima planetarnih maglina su linije vodonika i helijuma, kao i jona metala N+, O+, O++, Ne++, Ne+++, Ar++. Zračenje prašineFotometrijska posmatranja u infracrvenom, i dalekom infracrvenom delu spektra su otkrila postojanje jake emisije koja potiče od prašine. Posmatranjima je utvrđeno da je prašina hladna, temperature oko 100K. Otkriće hladne prašine u planetarnim maglinama, uz posmatranja omotača od prašine AGB zvezda su pokazala da su one istog porekla - ostaci velikog gubitka mase kod AGB zvezda. |
|
Razni oblici planetarnih maglina. |
Maglina Heliks u vidljivom i infracrvenom delu spektra. |
Nastanak i evolucija planetarnih maglinaDanas se veruje da planetarne magline vode poreklo od dvostruko-zapaljene ljuske AGB zvezda (asymptotic giant branch - asimptotska grana džinova). Centralne zvezde su u jezgru od degenerisanog ugljenika i kiseonika, i u većini slučajeva u tankim ljuskama oko jezgra sagorevaju vodonik. Došlo se do uslova da masa jezgra centralne zvezde mora biti u veoma uskom opsegu (0,55 – 0,64 Mo). Iako je još odavno bilo poznato da crveni džinovi gube masu, tek razvojem infracrvene i milimetarske astronomije omogućeno je direkto posmatraje izbacivanja materijala. Brzina gubljenja mase od oko 10-5 Mo godišnje. Gubljenje mase traje sve do gubitka vodoničnog omotača, a efektivna temperatura ogoljenog jezgra se toliko povećava, da dalji gubitak mase nije moguć. Ovako kreće faza post-AGB evolucije, koja dalje prelazi u fazu planetarne magline. Planetarne magline nisu jednostavno atmosfere crvenih džinova koje se šire u međuzvezdanom prostoru. Fotojonizacija i jak zvezdani vetar su potpuno preoblikovali međuzvezdanu okolinu posle boravka zvezde u AGB fazi. Čak i najmanji gradijent u gustini od ekvatora ka polu kod zvezde dok je u AGB fazi može primenom ISW modela - „interagujućeg zvezdanog vetra“ (Interacting Stellar Wind, Kwok et al. 1978), modela koji je važeći kada je u pitanju nastanak planetarnih maglina – dati eliptične, bipolarne, magline u obliku leptira ili sa dvostrukim prstenom. |
Odabrani naučni radovi