Методика

Методика је наука чији је задатак да оспособи наставнике да успешно пренесу своје знање на ученике. Она је педагошко-дидактичка дисциплина. Дидактика је педагошка дисциплина која се бави проблемом наставе у најширем смислу. Циљ дидактике је да открије принципе и законе успешне наставне делатности, како би практично унапредила процес образовања. У практичном наставном раду дидактика и методика су у нераскидивој узајамној и повратној вези.

Методика наставе рачунарства и информатике је научна дисциплина која проучава законитости поучавања и учења у настави рачунарства и информатике. Она то постаје тиме што објективно, тачно и егзактно изграђује свој методолошки систем, утврђује законитости и опште принципе, методе, средства поучавања и учења која су у складу са структуром ученичке личности. Проучава поједине појаве, њихове узроке и последице, утврђује законитости тих појава и указује на неповољне и повољне узроке са циљем да се постигну што бољи резултати у информатичком образовању.

Методика наставе рачунарства и информатике је и технолошка дисциплина. Основни проблем је коју образовну технологију, које методе, која средства и какву организацију наставног рада треба изабрати ради постизања што бољих услова за поучавање и учење у овој настави.

Како би се прецизније дефинисао и боље разумео појам методике потребно је знати који су њени основни појмови и основни елементи који су предмет истраживања.
Основни појмови методике:

• наставни план – основни званични документ у коме се утврђује број и назив наставних предмета предвиђених за одређену врсту школе, редослед њиховог учења према разредима (годинама), норме наставног времена током радне недеље исказане у часовима за сваки предмет посебно и за све наставне предмете;

• наставни програм – опсег наставних садржаја;

• наставно подручје – скуп наставних садржаја;

• наставни предмет – дидактички прерађена наука;

• наставна целина – део једног наставног предмета;

• нaставна тема – део наставне целине;

• наставна јединица – наставни садржај предвиђен за један час.

Основни елементи који су предмет истраживања методике рачунарства и информатике као научне дисциплине су:

• oдређивање и стално развијање васпитне, образовне и друштвене вредности садржаја и његово значење за развој и оспособљавање ученика;
• избор и разрада критеријума и метода садржаја наставног предмета и његово усавршавање (у циљу спречавања преоптерећености програма);
• изучавање и усавршавање метода и организације рада у настави које најбоље одговарају циљу, задацима, садржају и психофизичкој развијености ученика;
• планирање, пројектовање и припремање за непосредно извођење наставе; организација и ефикасна реализација;
• научна разрада и стално унапређивање садржаја;
• изградња и усавршавање сопственог научно-методолошког система, унапређивање метода сопственог научно-истраживачког рад.

Према томе, целокупна настава у школи, а тиме и настава сваког појединог предмета, има задатак да на одговарајућем нивоу (у зависности од врсте и степена школе) оспособљава појединца за даље грађење каријере. Последњих година у фокусу су знања из области ИТ-а, која младима отварају врата са широким спектром могућности за квалитетан живот, успешну каријеру и унапређење у свим областима живота.

Улога рачунарства у образовању

Развој технологије донео је велике промене у свакодневни живот. У различитим сферама дошло је до великих олакшања, па и у сфери образовања.
Током пандемије примећене су све позитивне стране развоја технологије. Тада је постојала могућност наставе на даљину без одласка у школе и на факултете. То је било могуће реализовати из разлога што се и ученици данашњег времена јако разликују од ученика пре 20 и више година. Скоро свако дете данас има могућност приступа интернету како путем рачунара, тако и путем мобилних телефона.

У последњих неколико година са масовнијим коришћењем рачунара у школама стекли су се услови за уношење иновација у образовање. До скоро је рачунар у настави коришћен само у току наставе информатике, али је то почело да се мења.

Рачунари су донели могућност наставе на даљину свих предмета у школама, не само инфоpматике. То и даље није на завидном нивоу због подељених мишљења у вези овога. Једни мисле да не треба уводити рачунаре у наставу, јер се код деце на тај начин губи размишљање и све се своди на аутоматско рачунарско решавање задатака, док други сматрају да треба што пре увести рачунаре у наставу, јер рачунари помажу интерактивно учење и проширују видике уз мноштво доступних информација.

Дијапазон примене рачунара у образовању практично је неограничен (настава, истраживачки рад, управљање, администрација и др.). У основном образовању, предности наставе уз помоћ рачунара такође су садржане у могућностима веће мисаоне мобилности, активирања и самосталног рада ученика [1].

Савремени рачунари пружају могућност симултаног гледања слике, слушања говора и коришћења мултимедијских извора сазнања, што, свакако, доприноси бржем и потпунијем усвајању градива, трајнијем памћењу наученог, ефикаснијем коришћењу и креативнијој примени усвојених знања.

Рачунар са учеником „комуницира” писмено и усмено, води дијалог, пружа неопходне информације, представља графиконе, слике, филмове, странице књига, пројекције, симулације, даје објашњења показаног, упућује на решавање проблема, по потреби даје допунска упутства, исправља грешке и оцењује резултате учења.

Рачунар, такође, помаже у извршавању послова наставника. Представља неисцрпан извор наставних садржаја, средство за визуелизацију наставног садржаја, средство за моделирање, итд. Рачунар побољшава могућност комуникације на релацији ученик – наставник уз правилно коришћење.

Неки од најинтересантнијих сегмената напредних процеса образовања помоћу рачунара обухватају:

• организовање, структурирање и чување едукативних материјала у виду разних електронских записа (они обухватају и текстуалне и разне мултимедијалне материјале чија је намена да буду употребљени у циљу учења и подучавања);

• електронско администрирање настaвног процеса у целини (креирање наставних планова и програма, извођење наставе, евиденција ученика и наставника);

• електронске учионице;

• коришћење дигиталних библиотека у процесу образовања и њихово интегрисање у специјализовани едукативни софтвер [2].

Улога школе

Школа је васпитно-образовна установа у којој учитељи, наставници и професори, по унапред утврђеном плану и програму, преносе знања свим генерацијама.

Две главне функције школе су мотивација и селекција. Њена сврха је интелектуална гимнастика.

Мотивација је подржавање у неком систему. Људи су лењи да уче, зато их школа окупља, даје им обавезе и правила која морају да поштују да би нешто научили.

Селекција је процена како и колико је ко научио. Мада се то наизглед коси са неким педагошким постулатима, ипак је природно. Не могу сви да буду једнаки, а у школи ради привикавања треба да важе исти закони као и на послу и у животу.

Школа испуњава и многе друге функције.

• Социјализација ученика - дечија дружења, прихватање и неприхватање, интерперсонални односи и слично. Ову функцију школе могуће је схватити само у контексту њене укупне друштвене функције. Високи друштвени слојеви слали су децу у гимназије, па на универзитет што им је омогућило да задрже високе друштвене позиције. Средњи слојеви су слали децу у средњу школу или у реалну гимназију, а нижи - у најбољем случају завршавали су основну школу и укључивали се у теже али у јефтиније послове.

• Квалификација за одређену струковну делатност се стиче непосредно (посебним образовањем за струку) и посредно (широким,темељним образовањем).

• Селекција за различита занимања.

• Осигуравање безбедности деце за одређени временски период.

• Упознавању стварних друштвених односа: у школи дете сазнаје да у друштвеним односима не може очекивати испуњење свих захтева, максималну наклоност и пажњу као у породици. Од наставника и осталих одраслих особа са којима долази у контакт у школи, па и вршњака, дете може очекивати само нешто ограничено, и за сваку потребу мора се обраћати тачно одређеним особама. Ова функција школе је изузетно важна јер су такви односи и у друштву уопште.

• Стицање радних навика, па и навике професионалног и пословног понашања. Дете се привикава да предано ради, чак и онда када му та активност не причињава задовољство.

• Осамостављивање детета.

Према нивоу образовања које пружају, школе се деле на:

• основне школе,

• средње школе,

• високе школе и

• факултете.

Поласком у школу дете ступа у јавни живот. Институционално васпитање и образовање се у сваком друштву данас темељи на основним школама. Прво образовање стечено у институцијама система има фундаменталан, сталан, скоро непролазан значај.

Поласком у школу дете први пут уочава разлику између рада и слободног времена. Оно мора прихватити правила која владају у школи: учење започиње и завршава се у одређено време, а одређено је и време трајања одмора.

Средња школа има другачије циљеве. Задатак средње школе је проширивање обима знања стечених у основној школи, богаћење сазнања, олакшавање укључивања у друштвене токове, помагање развијања личности... Ова школа је прва установа за усмеравање.

Више и високе школе примају врло хетерогену студентску популацију, јер су то све посећеније школе. То се огледа у низу показатеља: стечена знања на претходним ступњевима школовања, мотивисаност за учење, услови рада и слично.

Више и високе школе треба да испуне одговарајуће услове.

• Студенти треба да стекну образовање које ће им помоћи да се укључе у тржиште рада.

• Оспособљавају будуће истраживаче и ствараоце од чијег рада зависи успех у конкуренцији на тржишту и сарадња и положај нашег друштва у свету.

• Преузимају све већу одговорност за изградњу друштва јер оне припремају стручни па руководећи кадар.

• Доприносе развоју своје земље.

Школа је вечна и не може бити замењена енциклопедијама, телевизорима, интернетом. У школама раде учитељи, наставници и професори који своје време, искуство и знање улажу у држање наставе ученицима и студентима. Док раде у школама, они се упоредо и усавршавају, и стално трагају за новим методама како би што боље пренели своје знање. Куповина енциклопедије не обезбеђује знање! Потребно је да неко добро разуме материју, како би на што бољи начин могао да научи и друге особе. Свако ко жели да учи или се усавршава има право на школовање. И не морају сви бити добри ученици и студенти. Суштина је да свако од нас заврши школовање са неком количином знања.

Наставник

Ако је ученик центар образовног система онда је наставник ослонац на коме се заснива школски систем. Основне улоге наставника биле су преношење знања а сада се своди на мотивисање ученика за учење и истраживање. Ученик кроз игру и забаву на активан начин прими знање.

Наставник је:

• водич на путу образовања;

• васпитач;

• стручњак на пољу своје науке;

• руководилац у кабинетском моделу наставе;

• способан да код ученика покреће мотивацију за стицање знања и вештина;

• упознат и влада дидактичким и методичким знањима;

• поседује квалитете доброг васпитача.

Да би настава била квалитетна сви ови елементи су неопходни и равноправни. Рачунарство и информатика је посебна област пре свега што је у сталном развоју. Због тога једна од основних улога наставника рачунарства и информатике јесте да буде у сталном усавршавању и праћењу дешавања у тој области.

Улога наставника

Наставник је део васпитно-образовне установе. Тако да улоге наставника могу раздвојити на васпитне и образовне, при чему је референтни оквир за дефинисање тих улога наставников однос према ученику и комплетном развоју ученика у когнитивном, афективном, социјалном и психомоторичком домену [3].

Васпитна улога наставника се огледа у понашању наставника која су дефинисана циљем и задацима наставе. Задатак наставника је да својим понашањем обезбеди да ученици које васпитава имају слободу избора и да изграде став да на свој живот утичу они сами правилним или неправилним избором одлука.

Образовна улога наставника се заснива на образовним задацима наставног програма. Потребно је да ученици стекну одређена знања из области рачунарства и информатике. Образовни систем се састоји из више нивоа и ученици имају задатак да обнове старо градиво и да га додатно прошире.

Наставник се појављује као координатор, организатор и помоћ при активном и самосталном учењу ученика. Наставник има улогу да мотивише ученика и да споји њихова интересовања са наставним темама.

Битна улога наставника се огледа у успостављању и одржавању реда и дисциплине на часу. Модерна педагошка схватања указују на то да наставник остварује то кроз избор мотивационих инструмената, а не као у прошлости застрашивањем.

Функције наставника

Наставник мора бити стручњак у својој струци. Стручна материја не сме бити непозната. Подједнако важно наставник мора имати педагошка и методичка знања којима ће стручне садржаје презентовати на најефикаснији начин, и остварити васпитне циљеве. Модерне педагошке теорије заступају став да је задатак наставника да уче ученике „да мисле” , а не да репродукује сувопарне чињенице које се заборављају након добијања оцене [4].

Наставник може подстаћи учење са разумевањем ако усмерава ученике да разликују примарне циљеве наставне јединице од секундарних и да их том логиком и памте, наглашава прецизне и тачне дефиниције, сличности и разлике између повезаних појмова и захтева од ученика да преформулише нове исказе својим речима у „синонимске” исказе [4].

Наставник треба да подстиче развој ученикове личности, развој разумевања, радних навика, пожељних ставова и понашања. Према томе успешан наставник је онај који успева да развије когнитивне (знања из рачунарства), психомоторичке (вештина рада на рачунарској опреми), афективне (решавање стварних проблема помоћу постојећег знања) и социјалне (однос према одељењу или колективу) компоненте ученика.

Ученик

На улогу ученика, али и на улогу наставника, утичу социокултурни, системски, организациони и групни фактори. Јасно је да се ти фактори у односу на ученика испољавају на нешто другачији начин него у односу на наставника. Социокултурни, системски, организациони и групни фактори улогу наставника и улогу ученика углавном концептуализују као два асиметрична и међусобно чврсто повезана акциона система.

Комплементарност и асиметричност улога наставника и ученика

Питање односа улоге наставника и улоге ученика у наставном процесу на први поглед је релативно једноставно. Асиметричност тих улога је сасвим природна, а њиховa комплементарност логична и очигледна. Наставник је одрасла особа и учитељ – онај који зна и поучава. Ученик је особа у развоју – онај који се развија и који је поучаван. Али однос њихових улога захтева детаљније посматрање.

Улога ученика је до краја персонализована. У односу на ученика, наставник није само одрасла, искусна и образована особа. Положај који заузима објективно га ставља у улогу представника света одраслих. Наставник је овлашћени представник, те га увек може заменити било која друга особа која има иста овлашћења (када је наставник болестан, може га заменити други наставник). Ученик у школи не представља никога, он је лично дошао у школу да се школује. Он је лично задужен за своју улогу и њега нико не може да замени и нико не преузима његову улогу када он напусти школу. Дакле, улога ученика је у целости персонализована, а улога наставника само делимично. Улога ученика је да учи. Наставник је зналац, и његов задатак је да пренесе знање ученицима. Да би остварио тај задатак, потребно је да међу ученицима спроведе многе моторичке, психичке и социјалне активности.

Ученик је дете или особа која „расте”. На почетку школовања, ученика одликују углавном супротна својства и капацитети у односу на наставника. У раним фазама школовања он је узрасно, старосно и социјално „испод” наставника, као што је то у однoсу на своје родитеље и друге одрасле особе. Међутим, настава и школа му омогућавају да стекне знања, да се наставнику приближи образовно, али не и по социјалном статусу. Улога наставника и ученика су комплементарне у погледу старости, социјалног статуса, искуства, знања, прописаних права и обавеза.

Аутономија ученика као начин превладавања асиметрије улога

Узраст ученика је веома значајан чинилац реализовања, не само улоге ученика и улоге наставника, већ и разрешење проблема који произлазе из асиметричности њихових улога. Млађи ученици све аспекте асиметрије прихватају као природно стање. Међутим, старији ученици ту асиметрију могу да доживе као препреку успостављању кооперативни односа са наставницима. Када се одрасле особе нађу у положају ученика, ту промену доживљавају као фрустрацију. Како ту природну асиметрију превладати, како умањити њене непожељне ефекте? Аутономију ученика треба довести на ниво који је оптималан с обзиром на карактер програма и дати узраст ученика.

Тако се стварају услови за већу личну иницијативу ученика и задовољење њихових личних и социјалних потреба.

Улога ученика

Улога ученика је садржински и акционо отворена. Отвореност улоге ученика произилази из чињенице да се образовни процес одвија у периодима најинтензивнијег развоја ученика. Из асиметричности међугенерацијског односа у образовном процесу развија се комплементарност улога наставника (одраслих) и ученика (деце, младих). Пошто је наставник (одрасли) у позицији да структурише своју улогу, он посредно структурише и улогу ученика. Све док наставник то чини на начин који ученика одржава у спремности за кооперацију, улога ученика остаје отворена за нове садржаје и нове активности. Та отвореност се опажа као флексибилност и развојна променљивост [3].

Ученици на часу могу да:

• изаберу тему коју ће проучавати (дају иницијативу у складу са сопственим интересовањима);

• праве дизајн пројекта (планирају све фазе и ток рада);

• траже решење проблема;

• креирају крајњи резултат-продукт;

• презентују резултате рада;

• учествују у самооцењивању и вредновању резултата рада.

Рецимо, да ученици имају задатак да направе PowerPoint презентацију. Могућност да сами бирају тему, у складу са сопственим интересовањима, повећава мотивацију да успешно ураде задатак. Када раде са темом која њих интересује имају више слободе, сами истражују и боље се упознају са програмом. Тиме што праве дизајн пројекта уче да се поступно баве проблемом. Самосталним прикупљањем информација уче да изаберу информације које су релевантне за дату тему. Приликом оцењивања, ученик треба да буде свестан грешака које прави и на који начин може да унапреди своје знање.

Оцењивање

Оцењивање је веома значајан процес образовања и важна компонента добре организације учења. Посматра се као средство које служи за процењивање знања ученика и за утврђивање и приказивање њиховог успеха, односно неуспеха у учењу [5].

Оцењивање одређује:

• успешност наставника у раду,

• успех ученика и разреда у целини,

• успешност методе која се користи.

Ученик преко оцењивања добија информацију о постигнутим резултатима, постигнутом успеху, као и о степену савладаности постављених захтева. Међутим, оцена углавном није довољна да би указала ученику на његове пропусте у раду, већ је уз оцену неопходна и информација наставника на основу које ће ученик знати шта треба да исправи. Оцена коју је наставник дао свом ученику није само оцена рада ученика, већ је то и оцена рада наставника у примењивању одређених метода које користи. Дакле, наставник на основу оцењивања стиче увид у успешност свог рада са ученицима.

Оцењивање има и своје мане. Оцене у школској пракси већина ученика и наставника доживљава као средство опомене, претње и принуде за учењем.

Још једна велика мана је то што наставници оцењивање не врше објективно, већ субјективно, а оцењивање треба вршити објективно и према заслузи ученика. Зато се као најобјективније средство за мерење знања сматрају тестови знања.

Да би оцењивање у потпуности и успешно остварило своју функцију, наставници се у оцењивању морају придржавати извесних захтева до којих се дошло на основу искустава бројних генерација и одговарајућим научним истраживањима [6].

• Објективност је одлика која захтева да се наставник мора руководити квалитетом ученичких знања а не својим субјективним ставовима. Да би оцењивање било објективно наставник мора имати изграђен критеријум оцењивања како би на исти начин оцењивао знања свих ученика.

• Благовременост указује на потребу да се оцењивање одвија упоредо са учењем и вежбањем или одмах након завршене активности.

• Јасноћа је одлика која упућује на то да оцена којом наставник оцени неког ученика мора бити јасна и одређена. То значи да наставник треба да образложи ученику оцену коју му је дао и да му каже чиме се руководио приликом оцењивања.

• Учесталост представља одлику која се односи на редовност и систематичност у оцењивању. Дакле, мора се одвијати континуирано током целе наставне године.

• Разноврсност је захтев за коришћење различитих начина у оцењивању јер ниједан начин није идеалан, тако да их треба комбиновати.

Дати оцену значи оценити вредност неког рада (знања) чије је извођење произашло из споја различитих елемената који заједно и истовремено изражавају: ниво интелигенције, упорност и вољу, посебне способности, памћење, надареност, вољу, напор и залагање и слично [4].

Оцену треба схватити као резултат упознавања, праћења развоја и вредновање учениковог:

• знања: обим знања, стабилност и применљивост, функционалност, мишљење (уочавање релација, логичко и критичко мишљење, одвајање битног од небитног, како умеју да користе стечена знања у решавању проблема);

• умења: интелектуалне и практичне операције до одређеног нивоа увежбаности (усмено и писмено исказивање знања, технике решавања проблема, овладавање алгоритмима, служење рачунарском литературом и информатичком опремом...);

• навика: систематичност, одговорност, самосталност у раду, осећај спремности за решавање проблема на рачунару;

• залагања;

• активности;

• способности логичког мишљења, посматрања, стваралачког мишљења;

• схватања (ставови): радозналост, критичност, самостално трагање за проблемима и настојање да се они реше, научни поглед на свет, став према раду и радним обавезама, мотиви и слично.

У настави информатике, као и у настави уопште, користе се различите методе и технике проверавања како би оцењивање било што објективније.

• Усмене: теоријска питања, проблемска питања и задаци, праћење сарадње у настави.

• Писмене: тестови, домаћи задаци (узима се у обзир и редовно доношење и квалитет израде), контролне вежбе, семинарски радови и други задаци.

• Практичне: практични радови, групни или индивидуални пројекти.

• Праћење рада и понашања ученика на часу: редовност, уредност и слично.

• Рад ученика у допунском и додатном раду и у рачунарским секцијама.

• Кратко проверавање: на завршетку часа обраде новог градива, ради провере пажње и способности ученика да савладају ново градиво.

Постоје одређене норме и критеријуми [4] којих се треба придржавати приликом оцењивања.

• Довољан (2): схвата основне садржаје, излаже и објашњава уз помоћ наставникових подпитања, решава најједноставније задатке, није довољно самосталан у примени знања, треба да се подстиче на рад.

• Добар (3): служи се знањем, примена у сличним ситуацијама, није довољно самосталан у излагању и тумачењу, решава једноставне задатке, не испуњава на време све обавезе, није довољно упоран.

• Врло добар (4): разуме програмске садржаје, самостално излаже, повезује ранија са новим знањима, оспособљен за примену знања у решавању задатака, на време своје обавезе испуњава, мање самосталан у стицању нових знања.

• Одличан (5): савладао све елементе програма, схвата и тумачи наводећи нове и сопствене примере, познаје узроке појава, зна да се служи знањем у решавању задатака, поседује висок степен интересовања, упоран, тачан, самосталан, користи литературу ради самообразовања.

Мерење успеха у учењу има велики значај, јер се кроз њега остварује једна од две основне функције школе – селекција. Зато оно треба да показује стваран износ знања ученика, јер служи као оријентација за будуће школовање, тј. за избор занимања или за специјално образовање.

На основу тога уочљиве су три групе ученика.

• Кандидати заинтересовани да што пре стекну стручно образовање и за одлазак на рад.

• Кандидати који очекују да сазревањем стекну што више информација и који немају јасне планове и циљ.

• Кандидати одлучни за темељно, квалитетно и продужено студирање.

Друга основна функција школе је мотивација. Кроз оцењивање се такође остварује и ова функција, јер оцена за ученика има и значајну мотивациону вредност; добра оцена подстиче ученика да настави са радом како би постигао што боље резултате, а слабија оцена указује ученику на то да треба нешто да промени у свом раду.

Оцене вреде јер показују знање, а добар наставник на крају школске године оцењује укупно залагање и активност ученика, а не само појединачне одговоре.