Šizofrenija

 


Aleksandar Krstić

Ana Dragičević

Ana Šumić

Branislav Krljanac

Ivana Živković

Jasna Vučenović

Jelena Djurdjevac

Jovana Šerbanović

Jovana Žižić

Ksenija Slavić

Ljubica Župunski

Marina Šarčević

Milena Djukanović

Milica Filipović

Nataša Martinović

Neda Ivanišević

Slavica Gavrilović

Grupa II

MOLEKULARNA BIOLOGIJA I FIZIOLOGIJA

 

 

 

Šizofrenija je hronična bolest mozga. U proseku kod 1% populacije se razvije šizofrenija u toku života. Iako šizofrenija pogadja podjednako I muškarce I žene, poremećaj se uglavnom pojavljuje ranije kod muškaraca, obično u periodu kada je osoba tinejdžer ili u ranim dvadesetim. Dok se kod žena javlja u dvadesetim ili ranim tridesetim godinama.

 

 

 

 

 

Osobe koje imaju šizofreniju obično imaju takve simptome kao da se plaše nečega;oni obično čuju unutrašnje glasove, misle da drugi ljudi čitaju njihove misli i kontrolišu njihove misli I da neko pokušava da ih povredi. Njihovo ponašanje I njihovo govor mogu biti deorganizovani tako da plaše okolinu.

Razvojem molekularne biologije omogućena su istraživanja koja će omogućiti stvaranje novih terapija. Lekovi koji se primenjuju trenutno ne dovode do potpunog izlečenja, već jedna od pet osoba ozdravi. Osobe koje koriste terapiju uglavnom gube samo neke od simptoma, zadržavajući tokom čitavog života pojedine smptome.

Ne postoji samo jedan uzrok šizofrenije. Mnoge bolesti nastaju kao posledica interakcije genetskih , sredinskih I drugih faktora. Ovo može biti slučaj I sa šizofrenijom. Naučnici još uvek nisu pronašli koji sve faktori mogu da dovedu do šizoferije.

Odavno je poznato da se šizofrenija javlja u porodicama. Osobe koje imaju bliskog rodjaka koji boluje od šizofrenije su sklonije ka tome da se kod njih razvije poremećaj, nego osobe koje nemaju ovakve rodjake. Npr. jednojajčani blizanci, potomci osobe koji imaju šizofreniju imaju najveći rizik da obole I to od 40 – 50 %, dok dete koje ima roditelja koji ima šizofreniju ima šansu 10% da oboli.

Naučnici razmatraju genetske faktore koji mogu dovesti do šizofrenije. Sva iatraživanja koja su do sadaizvedena govore o tome da mnogi geni kontrolišu pojavu ovog poremećaja. Ali pored genetskih fektora tu su I drugi faktori koji takodje mogu imati velikog udela u razvoju I uopšte samoj pojavi šizofrenije. Takvi faktori su prenatalne teškoće, intrauterino gladovanje ili virusne infekcije ili različiti nespecifični stresovi. Medjutim još uvek nije utvrdjeno ne koji način se genetska predispozicija ispoljava I da li se osoba koja nosi odgovarajuće gene za šizofreniju I oboleti od iste. Nekoliko regiona humoanog genoma je bilo istraživano u cilju idetifikacije gena koji mogu da dovedu do šizofrenije. Najverovatnija pozicija ovih gena je hromozomima 13 I 6, ali to još uvek nije potvrdjeno. Identifikacija specifičnih gena koji su uključeniu razvoj šizofrenije će dati uvid u to šta se u mozgu menja I kakvi su produkti poremećeja.

Porodična statistika

Kao što se može videti iz tabele šizofrenija definitivno ima genetsku komponentu. Ukoliko imamo osobu obolelu od šizofrenije I njegovog trećestepenog rodjaka, verovatnoća da on oboli ja dvostruko veća nego u generalnoj populaciji. Ako sada posmatramo istu osobu I njegovog drugostepenog rodjaka verovatnoća da on oboli je čak nekoliko puta veća od one u generalnoj populaciji. Dok je mogućnost prvostepenog rodjaka da oboli daleko veća.
 

Zajednički geni

Srodstvo sa šizofreničnom osobom

Rizik da osoba oboli

100%

MZ blizanci

48%

50%

DZ blizanci

17%

50%

Deca

13%

50%

Roditelji

6%

25%

Unuci

5%

25%

Nećaci

4%

25%

Tetke/stričevi

2%

12.5%

Prvi rodjaci

2%

0%

Generalna populacija

1%

Vidi se da je korelacija šizofrenije izmedju blizanaca koji imaju identičan genom manja nego 50%. Ovo ukazuje na to da to nije samo genetska bolest.

Trenutno postoji takvo mošljenje da je šizofrenija kao rak, izazvana je brojnim genetskim isredinski faktorima I da je broj gena koji do nje dovodi veliki.

1990. godine u istočnom Kvebeku u Kanadi proučeno je oko 20% gena velike grupe familija koje poseduju istoriju šizofrenije. Ova studija je trebalo da pokaže čiste dokaze za to da se različiti regioni odredjenih hromozoma asociraju I utiču na pojavu bolesti. Bili su izučeni hromozomi 11q, 3q, 18q I 6p. Jaki dokaz za postojanje ovakvih gena su dobijeni na hromozomima 6p22 – 24 i 11q21- 22.

Pronalaženje posebnih gena koji dovode do šizofrenije dovelo bi do prvih koraka u stvaranju genetske terapije. Čak I da genetska terapija ne bude efikasna ovo bi moglo da omogući mnogo detaljnije razumevanje šizofrenije, što bi opet omogućilo primenu mnogo efikasnijih medikamenata. Ako bi se znalo koji aleli kojih gena mogu dovesti do povećanog rizika da se oboli od šizofrenije, moguće bi bilo primeniti intervenciju, kao što je minimiziranje šanse da se bolest razije.

 

 

MOLEKULARNA BIOLOGIJA I FIZIOLOGIJA