(Tekst je preuzet, uz manje izmene, iz publikacije Trideset godina Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 1947-1977.)

Organizovanje Prirodno-matematičkog fakulteta 1947. godine, to jest izdvajanje matematičkih i prirodnjačkih disciplina iz zajedničkog Filozofskog u poseban Fakultet, donelo je promene i u nastavi astronomije, isto kao i kod drugih nauka. Astronomija je sada druga studijska grupa novog Fakulteta - prva je matematika, treća fizika i tako dalje, dok su njeni nastavnici pri Katedri za nebesku mehaniku i astronomiju. Ova Katedra će ubrzo promeniti naziv u Katedru za mehaniku i astronomiju, gde će se naći nekadašnji nastavnici grupe primenjene matematike, ali bez teorijske fizike. Promene u nastavi astronomije nastupiće kao i u drugim grupama, 1948. godine, sa uvođenjem utvrđenih predmeta, koji više ne čine ispitne grupe, već se polažu svaki posebno. Tako sad svaka nastavna grupa ima svoj plan - spisak obaveznih predmeta, sa brojem nastavnih časova sedmično. Uz većinu predmeta rade se obavezno i vežbe. Svaki predmet ima svoj program, sažet opis gradiva koje se predaje i polaže; on pođednako obavezuje i nastavnika i studenta. Ovakav sistem rada se, naravno, nije mogao primeniti odmah i na sve studente. Posebna prilagođavanja su vršena za ratom ometene slušaoce, no novi su se upisivali i studirali na opisani način. Možda će biti interesantno da navedemo potpun spisak predmeta koje su slušali i polagali tokom studija studenti astronomije, upisani školske 1948/49. godine.

Osim ovih, obavezan predmet u svim semestrima je bila predvojnička obuka, sa po dva časa predavanja sedmično i ispitom na kraju svake školske godine. Engleski jezik (po dva časa sedmično u drugom i trećem semestru), ruski jezik (po dva časa u drugom semestru) i marksizam-lenjinizam (po dva časa u drugom i četvrtom semestru) nisu se polagali. Tako vidimo da su studenti astronomije slušali i polagali dva jednosemestarska predmeta (teoriju vektora i parcijalne diferencijalne jednačine), jedan trosemestarski (algebra) i jedan četvorosemestarski (elementarna geometrija); svi ostali su bili dvosemestarski.

Ustvari samo su studenti astronomije slušali i polagali položajnu i teorijsku astronomiju; sve ostale ovde navedene predmete slušali su i polagali zajedno sa studentima matematike. Studenti matematike su, naime, osim ovih, imali još višu algebru, višu geometriju i teoriju funkcija (umesto opšte, položajne i teorijske astronomije). No, imali su i jedan izborni predmet u drugoj godini: opštu astronomiju ili fiziku. Ukoliko se opredele za prvi predmet, onda su obavezni da slušaju i polažu nebesku mehaniku (u drugom slučaju bi im obavezni predmet bio teorijska fizika). Najveći broj studenata matematike opredeljivao bi se za opštu astronomiju, pa je tako, u praksi, razlika u matematičkom školovanju studenata matematike i astronomije bila znatno manja no kasnije. Posledica toga je bila da su se diplomirani studenti astronomije bez ikakvih teškoća zapošljavali kao nastavnici matematike u osmogodišnjim i srednjim školama. Štaviše i diplomirani studenti matematike su često predavali astronomiju u srednjim školama, tim pre što je većina njih polagala opštu astronomiju kao pomoćni predmet na stručnom profesorskom ispitu.

Profesor V. V. Mišković je održavao vežbe sa studentima astronomije iz položajne i teorijske astronomije, a sadržaj tih vežbi je bio širi no obim samih predmeta. Praktični radovi (upoznavanje sa astronomskim instrumentima, osnovna ispitivanja njihovih organa i osnovna posmatranja) obavljali su se u Astronomskoj opservatoriji, najčešće pod rukovodstvom naučnog saradnika P. M. Đurkovića, prema mogućnostima saradnika Opservatorije i studenata. Sredinom pedesetih godina je ove radove vodio Lj. Mitić, stručni saradnik Opservatorije, da ih još kasnije preuzmu asistenti D. Đurović i M. Kuzmanoski (za astronomiju), odnosno J. Milogradov i T. Angelov (za astrofiziku), sa Katedre astronomije.

Dodajmo još da je profesor M. Milanković jedan semestar kursa nebeske mehanike koristio za nastavu istorije astronomije; tako se i nebeska mehanika i istorija astronomije polagala kao jedan predmet. Udžbenike za ove predmete obezbedio je profesor M. Milanković vrlo brzo. Njegova predratna Nebeska mehanika praktično se već nije mogla nabaviti. Stoga je on to prvo izdanje sažeo i objavio kao Osnovi nebeske mehanike 1947. Drugo izdanje je izašlo 1955, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja 1979. godine objaviće se i treće izdanje. Udžbenik Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727 objavljen je 1948. (drugo izdanje 1954, treće takođe u pripremi, a preveden je i na slovenački jezik i objavljen u Ljubljani 1951. godine).

Godine 1952. objavljene su Logaritamske i numeričke tablice profesora V. V. Miškovića. One će naići na vrlo lep prijem kod nastavnika i učenika srednjih i viših škola i biće objavljene u desetak izdanja, u sažetom ili proširenom obliku. Dodaćemo da je profesor V. V. Mišković insistirao na obuci studenata astronomije u numeričkom računu, neophodnom u njihovoj budućoj struci, no koji tada nije bio mnogo cenjen.

Navedeni nastavni plan studija na astronomskoj grupi važio je, u stvari, samo za generaciju upisanu školske 1948/49. godine. Već studenti upisani školske 1949/50. godine nisu polagali nacrtnu geometriju. Manje izmene, naročito u broju časova predavanja i vežbi, vršene su i kasnije. No znatno veća promena je nastupila kada je plan izmenjen, utoliko što studenti astronomije nisu više slušali i polagali pojedinačne predmete matematike, već su im svi oni sažeti u dva predmeta: matematika I (u prvom i drugom semestru, sa po 6 + 6 časova sedmično) i matematika II (u trećem i četvrtom semestru, 6 + 6 časova). Studentima matematike je i dalje ostala opšta astronomija kao izborni predmet u drugoj godini studija, za koji se i dalje opredeljivala velika većina, ali ona više za sobom nije povlačila obavezu slušanja i polaganja nebeske mehanike. Geometrija je i dalje ostala u nastavi studentima astronomije, sada pod imenom Euklidska geometrija.

Za razliku od stanja pre 1947. godine, sada je broj studenata astronomije, kao uostalom, i na drugim grupama novog Fakulteta, osetno veći. Iako svi upisani ne završe studije, prekinu ih iz veoma različitih razloga, ipak u proseku godišnje diplomiraju tri-četiri studenta. Oni se zapošljavaju u srednjim školama, kao nastavnici matematike, ili u Astronomskoj opservatoriji. Prvi asistenti za astronomiju biće postavljeni 1954. godine, tada kao pripravnici profesora srednje škole, dodeljeni na rad Katedri za mehaniku i astronomiju, što bi danas odgovaralo zvanju asistenta pripravnika (Radmilo Đorđević, Jovan Simovljević i Jovan Lazović). Tako su, u školskoj 1953/54. godini, započele redovne vežbe iz astronomskih predmeta, mada je profesor V. V. Mišković nastavio i dalje rad sa starijim studentima, pored redovne nastave.

Pedesetih godina je uopšte bilo vrlo mnogo slušalaca opšte astronomije. Najveći njihov broj činili su studenti matematike, sedamdeset do devedeset odsto; ostali su bili studenti astronomije i novoosnovane studijske grupe za mehaniku (1951/52) koji su kraće vreme slušali i polagali i nebesku mehaniku. Evo, samo ilustracije radi, broja prijavljenih ispita iz opšte astronomije, kojima danas Institut raspolaže: 1953. god. (samo septembarski ispitni rok) - 194, 1954 - 387, 1955 - 427, 1956 - 392, 1957 - 270, 1958 - 181, 1959 - 68, 1960 - 32. Od školske 1956/57. godine studenti matematike ne slušaju više opštu astronomiju ni kao izborni predmet, pa broj prijavljenih ispita osetno opada. No uz gornje brojeve svakako moramo napomenuti da je procenat odustalih studenata sa ispita bio tada velik, oko 30 odsto, a u nekim ispitnim rokovima se penjao i do 40 odsto. Kao najbrojniji ispit iz ovog osnovnog astronomskog predmeta navešćemo onaj iz juna 1954. god., prijavilo je ispit 148 kandidata, položila su 62, pao 31, a odustalo 55. Ukupno je, u navedenom vremenskom razdoblju, bilo 15 ispitnih rokova sa po više od 50 prijavljenih kandidata.

Ovako velik broj slušalaca opšte astronomije svakako je bio argument u prilog izdavanju Zbirke rešenih zadataka iz opšte astronomije (I deo), koju je izdao profesor V. V. Mišković 1956. Drugi deo je pripremio za štampu 1959. god., ali su tada ovaj predmet slušali samo studenti astronomije. Finansijske teškoće su tada sprečavale izdavanje ovog drugog dela, pa je on ostao da se objavi tek u naše vreme, spojen sa drugim izdanjem odavno rasprodatog prvog dela.

Profesor M. Milanković penzionisan je 1. IV 1955. godine, istovremeno sa profesorom A. Bilimovićem, šefom Katedre za mehaniku i astronomiju. Za novog šefa Katedre izabran je profesor T. P. Anđelić, dok će nastavu iz nebeske mehanike u toku idućih deset godina privremeno izvoditi nekoliko nastavnika. Neko vreme će biti angažovan i honorarni nastavnik za ovaj predmet, D. Mihajlović, predavač Elektrotehničkog fakulteta.

Promena nastavnih planova na Prirodno-matematičkom fakultetu, izvedena 1956. god., donela je, za studije astronomije, samo jednu veću izmenu u odnosu na raniji način studiranja. Ukinuti su diplomski rad i njegova odbrana. Student je sad diplomirao automatski, polaganjem poslednjeg ispita.

Godine 1958. odbranjena je prva disertacija za stepen doktora astronomskih nauka na Prirodno-matematičkom fakultetu. Odbranio ju je Zaharije M. Brkić, vanredni profesor Građevinskog fakulteta (Geodetski odsek) i viši naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu, pod naslovom Prilog ispitivanjima sistematskih uticaja na astronomsko određivanje vremena. Objavljena je u izdanjima Astronomske opservatorije (Publikacije Astronomske opservatorije u Beogradu br. 7, 1961, str. 103). Ova obimna i detaljno obrađena studija, rezultat dugogodišnjeg autorovog posmatračkog i teorijskog rada u Astronomskoj opservatoriji, predstavlja ne samo značajan doprinos obradi jednog od najstarijih i najvažnijih zadataka klasične astronomije, nego ima i posebnu važnost za beogradsku Astronomsku opservatoriju, za lokalne uslove rada u njoj.

Z. M. Brkić, godine 1959. prelazi na Prirodno-matematički fakultet, za vanrednog profesora za predmet položajna astronomija. Diplomiravši na prvoj studijskoj grupi (matematika) tadašnjeg Filozofskog fakulteta 1936, zaposlio se 1938. god. u Astronomskoj opservatoriji, gde radi do 1972. godine, u zvanjima astronomskog opservatora, asistenta, naučnog saradnika, višeg naučnog saradnika i naučnog savetnika, aktivno učestvujući u nizu delatnosti ove ustanove, i na rukovodećim mestima, a naročito u službi vremena i promena geografske dužine. Rezultat toga rada je bio prijem Astronomske opservatorije u Međunarodnu službu vremena (Bureau International de l'Heure, Paris) i njegov izbor za člana Komisije za vreme Međunarodne astronomske unije. Godine 1955. je izabran za docenta Građevinskog fakulteta u Beogradu, gde je na Geodetskom odseku, predavao teoriju geodetskih i astronomskih instrumenata. Za vanrednog profesora za isti predmet izabran je 1957. godine. Autor je ili koautor velikog broja naučnih i stručnih radova, posvećenih kako opštim pitanjima u vezi s određivanjem tačnog vremena i geografskih dužina, tako i specifičnostima ove problematike u Astronomskoj opservatoriji u Beogradu. Udžbenik za geodetsku astronomiju, koji je napisao zajedno s profesorom B. M. Ševarlićem, već upotrebljavaju i studenti astronomije.

Krajem 1958. godine prelazi sa Katedre za fiziku na Katedru za mehaniku i astronomiju docent dr Ivan Atanasijević. Doktorirao je 1956. god. sa disertacijom Merenje zračenja Mlečnog puta na talasnoj dužini od 117 cm i organizovao nastavu astrofizike na studijskoj grupi za fiziku, gde ju je izvodio, od 1954. kao predavač, u okviru predmeta po izboru u trećoj godini studija. Tako će se od školske 1958/59. godine studirati na astronomskoj grupi i astrofizika. No to će zahtevati veću predspremu studenata astronomije iz fizičkih disciplina, nego što su je do tada dobivali.

Dvanaestog decembra 1958. g. umro je profesor M. Milanković, ostavivši za sobom dela od trajne naučne vrednosti. Jedan iz kruga najpoznatijih naučnih radnika - nastavnika Univerziteta u Beogradu u prvoj polovini ovog veka, poznat i široj javnosti kao popularizator prirodnih nauka veoma je aktivno radio poslednjih godina života kao potpredsednik Srpske akademije nauka. Svakako je iz te oblasti najpoznatija njegova knjiga Kroz vasionu i vekove, u više izdanja od 1928. godine.

Godine 1959. odbranjena je druga doktorska disertacija astronomskih nauka, Kooscilacije astronomskih klatna i njihov uticaj na određivanje vremena Ljubiše A. Mitića, naučnog saradnika Astronomske opservatorije (u časopisu Publikacije Astronomske opservatorije u Beogradu, br. 6, 1961, str. 152). Tu je ispitan, teorijski i praktično obrađen, uticaj klatna jednog astronomskog časovnika na oscilacije klatna drugog, kada su oba časovnika (ili i više njih) učvršćeni na zajedničku podlogu, stub, kakav je bio slučaj u Astronomskoj opservatoriji u Beogradu. Rad je izazvao interesovanje i drugih astronomskih opservatorija, koje su svoje časovnike montirale na sličan način.

Godine 1960. odbranio je svoju doktorsku disertaciju Branislav M. Ševarlić, vanredni profesor Građevinskog fakulteta i viši naučni saradnik Astronomske opservatorije, pod naslovom Izučavanje promena geografske širine Beograda (objavljena u Publikacijama Astronomske opservatorije u Beogradu br. 9, 1961, str. 154). Glavni cilj rada je bio da se iz određivanja geografske širine beogradske Opservatorije, od 1949. do 1957, izvedu zaključci o tzv. polarnim i nepolarnim promenama ove koordinate u nizu još otvorenih pitanja ove problematike, veoma važne za astronomiju i geofiziku uopšte, a od razumljivog interesa i za budući rad Opservatorije. Zaključci o promeni geografske širine Opservatorije dobijeni su veoma detaljnom i obimnom analizom čitavog niza faktora. Prirodno je da se naročita pažnja obraćala na mesne uticaje.

Godine 1960. izašao je iz štampe prvi deo Opšte astronomije profesora V. V. Miškovića, posvećen sfernoj trigonometriji. Ostali delovi nisu objavljeni. Troškovi izdavanja univerzitetskih udžbenika rasli su svake godine i Univerzitet je bio prinuđen da svoja skromna sredstva daje za udžbenike koje bi upotrebljavao što veći broj studenata.

Iste godine, 1960. pokrenut je postupak za podelu tadašnje Katedre za mehaniku i astronomiju na dve katedre: Katedru za mehaniku i Katedru za astronomiju. Međutim, iz raznih administrativnih razloga postupak podele je dugo trajao, pa je konačno završen tek 1962. Početkom 1960. je Jelena Milogradov, diplomirani student fizike, izabrana za asistenta za astrofiziku, dok se asistent Radmilo Đorđević opredelio za buduću Katedru za mehaniku. Tako je sada za astronomiju bilo tri nastavnika - dr Vojislav V. Mišković, redovni profesor, dr Zaharije M. Brkić, vanredni profesor i dr Ivan Atanasijević, docent - i tri asistenta: Jovan Simovljević, Jovan Lazović i Jelena Milogradov.

Uvođenje trostepene nastave na Prirodno-matematičkom fakultetu, 1961/62. prihvatila je i studijska grupa za astronomiju, mada se takav način studiranja na njoj sveo samo na formalnost. Naime, svi studenti koji su završili prvi stepen studija (prve dve godine, to jest prva četiri semestra), automatski su nastavili studije na drugom stepenu (tj.treću i četvrtu godinu studija), treći stepen studija (današnje poslediplomske studije) nije još mogao započeti. Pa ipak, ovaj moment je važan u istoriji univerzitetske nastave astronomije kod nas. Sada je prvi put izvršeno razdvajanje studijske grupe na astronomski i astrofizički smer. Zato ovde dajemo, u sažetom obliku, taj novi nastavni plan studija astronomije.

Prvi stepen studija obuhvatao je, kako rekosmo, prve dve godine. One su bile zajedničke za sve studente. Predmeti na prvoj godini su bili: opšta astronomija I, matematika I i fizika I. Na drugoj godini: opšta astronomija II, matematika II i fizika II. Na drugom stepenu studija bila su dva smera: astronomski i astrofizički. Na astronomskom smeru su bili predmeti: položajna astronomija I, racionalna mehanika, teorija i praksa numeričkih računa (sve na trećoj godini), zatim položajna astronomija II, nebeska mehanika i teorijska astronomija (na četvrtoj godini). Astrofizički smer drugog stepena nastave imao je ove predmete: astrofizika I, teorijska fizika I i elektronika (na trećoj godini studija), potom astrofizika II, teorijska fizika II i atomska fizika (na četvrtoj godini). Dodajmo odmah da se veći deo studenata opredeljivao za astrofizički smer.

Potpuno pomračenje Sunca od 15. februara 1961. godine, vidljivo i iz naših krajeva, bilo je povod i za posebnu aktivnost nastavnika i asistenata astronomije Prirodno-matematičkog fakulteta. Po savetu i pod rukovodstvom profesora V. V. Miškovića, asistent J. Simovljević je pripremio osnovne astronomske podatke o ovoj vrlo retkoj pojavi, za našu zemlju, i objavio ih u Notes et travaux tadašnje Astronomsko-numeričke sekcije Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i u Glasu Akademije (1959. i 1960). Profesor V. V. Mišković je o ovom događaju objavio posebnu monografiju (u Posebnim izdanjima Srpske akademije nauka, 1960).

Potpuno pomračenje Sunca 15.02.1961. godine. Snimio na Hvaru I. Atanasijević

Šira javnost je o pomračenju bila obaveštena člancima J. Simovljevića u Godišnjaku našeg neba za 1961 i periodičnoj štampi. Pojavu su posmatrali docent I. Atanasijević i asistent J. Milogradov na Hvaru, sa nekoliko fotografskih kamera, i asistenti J. Lazović i J. Simovljević iz Niša, sa još skromnijom fotografskom aparaturom. Rezultati su objavljeni u Vesniku Društva matematičara, fizičara i astronoma SR Srbije, odnosno u Glasu Srpske akademije nauka. Ovo pomračenje je takođe dalo povoda profesoru V. V. Miškoviću i asistentu J. Simovljeviću za nekoliko radova posvećenih Sunčevim potpunim pomračenjima, vidljivim poslednjeg milenijuma iz naših krajeva. Svi ti radovi su objavljivani u Glasu Akademije.

Godine 1961. odbranio je svoju doktorsku disertaciju Promenljive zvezde tipa UV Ceti Vasilije Oskanjan, naučni saradnik Astronomske opservatorije ("Publikacije astronomske opservatorije u Beogradu" br. 10, 1964, str. 107). Studija je posvećena jednom naročitom tipu nepravilno promenljivih zvezda, s posebnim osvrtom na autorova originalna polarimetrijska posmatranja i objašnjenja mehanizma promenljivosti sjaja ovih zvezda.

Iste godine je i zvanično počela da radi Astrofizička laboratorija Katedre za astronomiju. Njeno osnivanje i izgradnju izveo je docent I. Atanasijević, s ciljem da posluži kako za rad u oblasti radioastronomije - kojom su se bavili on i asistent J. Milogradov - tako i za vežbe i praktičnu obuku studenata astrofizičkog smera. Na terenu Astronomske opservatorije podignuta je montažna zgrada sa slušaonicom, laboratorijom i skromnim kabinetima, dok su izvan zgrade bile montirane dve manje antene radioteleskopa. Tu su vršena radioastronomska posmatranja, prvenstveno Sunca, prva u našoj zemlji. Tu su održavane i vežbe iz astrofizike za studente astronomije, a kasnije su prostorije ove laboratorije korišćene i za praktičnu obuku studenata Geodetskog odseka Građevinskog fakulteta.

Radio-interferometar Astrofizičke laboratorije Prirodno-matematičkog fakulteta Beogradskog univerziteta za prijem Sunčevog zračenja u rano popodne, odmah posle merenja Sunca, tako da se vide i antene i razapeti kablovi na stubovima, a teleskopi su u radnom položaju. Snimak je načinio dr Ivan Atanasijević u zimu 1962. godine. Objekat se nalazi u krugu Astronomske opservatorije u Beogradu.

U školskoj 1961/62. godini biće angažovan za honorarnog asistenta Ljubiša M. Dačić, tada asistent Astronomske opservatorije, naročito za izvođenje praktičnih vežbi sa studentima.

Prvog oktobra 1962. penzionisan je profesor V. V. Mišković. On je svoju aktivnost nastavio u Srpskoj akademiji nauka. Posle smrti profesora Mihaila Petrovića, 1943. godine, on je bio sekretar Akademije prirodnih nauka do 1945. god. Potom je bio sekretar Srpske akademije nauka od 1945. do 1948. god., u vreme njenog reorganizovanja i osnivanja brojnih instituta. Godine 1950. je organizovao i do ukidanja 1961. rukovodio radom Astronomsko-numeričkog instituta (kasnije sekcije Matematičkog instituta) Akademije nauka. Glavni rad Instituta je bio na nedovoljno posmatranim planetoidima, zatim na izdavanju Nautičkog godišnjaka (pet knjiga, dok izdavanje ove publikacije nije preuzeo Hidrografski institut Jugoslovenske ratne mornarice u Splitu) i Godišnjaka našeg neba (osam knjiga; poslednja je izdata 1961. g., za 1962. g., kada je ukinut Matematički institut SAN, a s njim i njegova Astronomsko-numerička sekcija). U radu oko izdavanja ovih publikacija učestvovali su asistenti R. Đorđević, J. Simovljević i J. Lazović. Radovi saradnika Instituta bili su objavljeni u tri sveske Zbornika radova, odnosno Notes et travaux. Među njima bili su radovi profesora V. V. Miškovića i asistenata R. Đorđevića i J. Simovljevića. Profesor V. V. Mišković je ponovo bio upravnik Astronomske opservatorije u vreme kada je ona bila ustanova Srpske akademije nauka, to jest od 1951. do 1954. god. Od 1956. do 1960. god. profesor V. V. Mišković je sekretar Odeljenja prirodno-matematičkih nauka Akademije, a kasnije će niz godina biti urednik njenog Glasnika i Godišnjaka.

Godine 1963. odbranio je svoju doktorsku disertaciju Generalizacija vektorskih elemenata Keplerova kretanja asistent J. Simovljević. U njoj je dao opšti način predstavljanja vektorskih veličina koje mogu biti elementi neporemećenog planetskog kretanja i analizirao njihove diferencijalne jednačine kada se ove veličine usvoje za promenljive oskulacione elemente u poremećenom kretanju, uz klasično poremećajno ubrzanje.

Penzionisanjem profesora V. V. Miškovića Katedra za astronomiju je imala dva nastavnika i tri asistenta, ustvari jednog nastavnika i dva asistenta za astronomski i jednog nastavnika i jednog asistenta za astrofizički smer. Međutim, ovako nepovoljno stanje neće dugo trajati.

Početkom 1964. izabran je za redovnog profesora dr Branislav M. Ševarlić, do tada redovni profesor Građevinskog fakulteta i naučni savetnik Astronomske opservatorije. Diplomiravši 1936. god. na tadašnjoj prvoj studijskoj grupi Filozofskog fakulteta, postavljen je iduće godine za astronomskog opservatora Opservatorije, a 1938. za asistenta Filozofskog fakulteta. Godine 1948. je predavač, 1953. docent, 1957. vanredni, a 1961. redovni profesor Građevinskog fakulteta. Sve ovo vreme je bio šef Katedre za višu geodeziju i astronomiju, a 1960-1962. je bio prodekan Građevinskog fakulteta. Istovremeno je veoma aktivno radio i u Astronomskoj opservatoriji u nizu njenih službi, a posebno u službi promena geografske širine i pomeranja Zemljinih polova, čiji je bio suosnivač i dugogodišnji šef. Njegova je zasluga što je ova Opservatorijina služba uključena u Međunarodnu službu polarnog kretanja. Autor je (ili koautor), skoro sto naučnih i stručnih radova, među kojima se ističu obimne monografije posvećene široj oblasti pomeranja polova, kao i doktorska disertacija.

U isto vreme je izabran za docenta za astrofiziku dr Vasilije Oskanjan. Diplomirao je 1950. na Astronomskoj grupi Prirodno-matematičkog fakulteta i zaposlio se u Astronomskoj opservatoriji u kojoj je, u vreme izbora, bio viši naučni saradnik. Bio je vršilac dužnosti direktora i direktor Astronomske opservatorije od 1960. do 1963. Najviše je radio u astrofizičkoj službi Opservatorije, naročito na različitim pitanjima problematike promenljivih zvezda.

Kako je još izabran, početkom 1964. godine, asistent dr J. Simovljević, za docenta za teorijsku astronomiju, a krajem iste godine Dragutin Đurović, diplomirani student astronomije i honorarni saradnik Astronomske opservatorije, za asistenta, to je sad Katedra imala pet nastavnika i tri asistenta. Za šefa Katedre izabran je profesor B. M. Ševarlić, a za sekretara docent I. Atanasijević. Dodajmo ovde odmah da je profesor B. M. Ševarlić i kasnije stalno biran za šefa Katedre (odnosno upravnika Instituta), dok su za sekretara Katedre birani skoro svi njeni članovi.

Iste godine je asistent Jovan Lazović odbranio svoju doktorsku disertaciju Važnije osobenosti u kretanju kvazikomplanarnih planetoida. U ovom obimnom radu detaljno je ispitao međusobne položaje dva planetoida koji se kreću praktično u istoj ravni. Naročitu pažnju je posvetio njihovim proksimitetima, to jest položajima međusobne minimalne daljine. Za te proksimitete je dao originalnu metodu njihovog određivanja, ispitao gravitaciono dejstvo jednog planetoida na drugi i dao još nekoliko priloga ovoj problematici.

Sa početkom školske 1964/65. godine pred Katedru za astronomiju su se postavila dva važna zadatka. Predstojala je opšta revizija nastavnih planova i programa na Prirodno-matematičkom fakultetu, a trebalo je i organizovati nastavu trećeg stepena, jer je sad već bilo desetak interesenata za ove studije, mahom mlađih saradnika Astronomske opservatorije.

Revizija nastavnog plana ne bi bila velik problem, da se tim povodom nije postavilo osnovno pitanje: da li je potrebno i dalje zadržati dvosmernu nastavu u osnovnim studijama (prvog i drugog stepena), ili je bolje vratiti se na jednosmernu, zajedničku za sve studente astronomije. Obe ove varijante imale su svoje i dobre i loše strane, pa su diskusije o tome duže trajale. Trebalo je usaglasiti nekoliko činjenica iz dotadašnjeg razvoja nastave astronomije kod nas i nekoliko više ili manje opravdanih pretpostavki o budućnosti toga razvoja. Da pomenemo samo neke od njih: potrebe za astronomskim kadrom; broj diplomiranih studenata; mogućnosti njihovog zapošljavanja i u struci i van nje; obimniji rad Astronomske opservatorije u oblastima klasične astronomije, a veće interesovanje studenata za astrofiziku; koncepcija trećeg stepena u zavisnosti od prvog i drugog; materijalne mogućnosti Katedre u izvođenju nastave.

Danas, posle deset i više godina, jasne su nam dileme Katedre oko organizovanja nastave. Sredina šezdesetih godina je upravo vreme kada je Astronomska grupa prestajala da bude, po broju studenata, mala ili čak najmanja grupa Prirodno-matematičkog fakulteta. Priliv studenata na Fakultet svake godine se povećavao, pa i za Astronomsku grupu; uvodi se ograničavanje broja studenata koji se mogu upisati, što je bilo diktirano materijalnim mogućnostima Fakulteta (na astronomiji se taj broj ograničava najpre na trideset i biće redovno popunjen). S druge strane, pojavljuju se teškoće u zapošljavanju diplomiranih studenata astronomije kao nastavnika matematike u srednjim školama.

Krajem 1964. godine odbranio je doktorsku disertaciju Prilog izučavanju astronomske refrakcije i njenih anomalija na osnovi aeroloških merenja izvršenih u Beogradu Đorđe K. Teleki, naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu (Publikacije astronomske opservatorije u Beogradu br. 13, 1967, str. 147). U disertaciji je vrlo detaljno obrađeno pitanje astronomske refrakcije, izuzetno važno za praktično sva astronomska posmatranja, ali i veoma teško za obradu, zbog niza faktora od kojih zavisi. Posebno je istaknuta neophodnost poznavanja lokalnog stanja atmosfere na mestu posmatranja i svih njenih promena, u čijem određivanju imaju značajnu ulogu aerološka merenja.

Godine 1966. ukinuta je dvostepena nastava na Univerzitetu, a studije trećeg stepena postale su postdiplomske studije. U jesen iste godine prijavili su se kandidati za poslediplomske studije na Astronomskoj grupi, desetak saradnika Astronomske opservatorije. Katedra je sastavila novi nastavni plan, saglasivši se da nastava ostane dvosmerna, i taj novi nastavni plan ući će u Statut Prirodno-matematičkog fakulteta od 1966. god. Evo njegovog sažetog pregleda.

Zajedničke studije u prve dve godine: opšta astronomija (I i II sem.), matematika I (I, II), fizika I (I, II), osnovi nauke o društvu (I, II), opšta astronomija II (III, IV), matematika II (III, IV), fizika II (III, IV), predvojnička obuka (I, II, III, IV).

Upisom u peti semestar studenti su se opredeljivali za jedan od smerova: astronomski ili astrofizički. Na astronomskom su bili predmeti: sferna astronomija (V, VI), racionalna mehanika (VI), matematička obrada posmatranja (V, VI), nebeska mehanika (VI, VII), programiranje i matematičke mašine (VI, VII), praktična astronomija (VI, VII, VIII), teorijska astronomija (VII, VIII), teorija kretanja Zemljinih veštačkih satelita (VIII), teorija Zemljinog oblika sa osnovama gravimetrije (VII, VIII), osnovi filozofije prirodnih i matematičkih nauka ili pedagogija sa psihologijom (VII, VIII), osnovi zvezdane astronomije (VIII).

Astrofizički smer je imao ove predmete: praktična astrofizika sa osnovama zvezdane astronomije (V, VI), teorijska fizika I (V, VI), elektronika (V, VI), teorijska astrofizika i fizika Sunca (VII, VIII), osnovi filozofije prirodnih i matematičkih nauka ili pedagogija sa psihologijom (VII, VIII).

Na postdiplomskim (magistarskim) studijama bilo je tri smera: astrometrijski, astrofizički i smer nebeske mehanike. Međutim, nastava se mogla održavati po formalno jedinstvenom planu, pošto su bili predviđeni ovi predmeti: odabrana poglavlja teorije grešaka i matematičke statistika (I i II sem.), metode i tehnika rada iz oblasti naučnog usavršavanja kandidata (I i II), specijalni kurs izabranog smera (II, III). Na izvođenju ovih postdiplomskih studija bili su angažovani, za poslednja dva, dakle astronomska predmeta, svi nastavnici Katedre, kao i honorarni saradnici: dr Fran Dominko, redovni profesor Univerziteta u Ljubljani, Pero M. Đurković i Milorad B. Protić, naučni savetnici Astronomske opservatorije u Beogradu. Dodajmo već ovde da će kasnije u nastavi na postdiplomskim studijama biti honorarno angažovan i dr Aleksandar Kubičela, naučni saradnik Astronomske opservatorije.

Nastavu iz novouvedenih predmeta astronomskog smera izvodili su nastavnici Katedre, sa izuzetkom predmeta teorija Zemljinog oblika sa osnovama gravimetrije. Za taj predmet je angažovan dr Aleksandar Živković, tada docent Građevinskog fakulteta, kao honorarni nastavnik. No, neočekivane teškoće nastupiće u nastavi astrofizičkog smera.

Godine 1965. je docent I. Atanasijević izabran za vanrednog profesora. On je početkom sledeće godine otišao na jednogodišnji studijski boravak u inostranstvo, no sa njega se više nije ni vratio na Fakultet. O tome je Katedra zvanično obaveštena početkom 1967. godine, a kako je 1966. god. i docent V. Oskanjan napustio zemlju, to se Katedra našla bez ijednog nastavnika za astrofizičke predmete. Zato je angažovana, za honorarnog docenta, dr Mirjana Vukićević-Karabin. Diplomiravši na grupi za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta, zaposlila se 1956. kao asistent u Institutu "Mihailo Pupin" u Beogradu, gde je od 1960. stručni saradnik, a od 1965. godine naučni saradnik. Doktorsku disertaciju, iz oblasti Sunčevih erupcija i njihovih uticaja na Zemljinu jonosferu, odbranila je 1965. god. na Prirodno-matematičkom fakultetu. Za stalnog docenta pri Katedri za astronomiju bila je izabrana 1968. godine.

Dr Zaharije M. Brkić izabran je za redovnog profesora za predmete sferna i praktična astronomija 1966. godine.

Iste godine je pokrenut, na inicijativu i uz veliki lični rad i zalaganje profesora B. M. Ševarlića, naučni časopis Katedre za astronomiju "Publications of the Department of Astronomy", s ciljem da pruži mogućnost za objavljivanje radova članovima Katedre, a i da posluži za razmenu za strane naučne i stručne časopise, čija je cena svake godine sve više rasla, a prvi broj časopisa je objavljen 1969. godine. Oba ova zadatka je časopis u potpunosti ispunio. Do kraja 1977. god. izašlo je šest svezaka, a još dva su u pripremi (No. 1 - 1969, 2 - 1970, 3 - 1971, 4 - 1973, 5 - 1974, 6 - 1976).

Uz raznovrsne teškoće, najčešće tehničke prirode, ali i uz veliku pomoć i podršku Fakulteta, Samoupravne interesne zajednice nauke Srbije i Odseka za matematičke, mehaničke i astronomske nauke, kao i naročito zalaganje profesora B. M Ševarlića, docenta J. Lazovića i asistenta D. Đurovića, časopis je izlazio onoliko redovno, koliko je u datim uslovima bilo mogućno. U njemu su dosad dali priloge svi članovi Katedre: J. Lazović (8 radova), M. Vukićević-Karabin (5), D. Đurović (3), M. Kuzmanoski (3), B. M. Ševarlić (2), T. Angelov (2), J. Milogradov-Turin (2) i J. Simovljević (1). Neki od ovih radova su i sa koautorima, a u časopisu su objavljena još i 23 rada autora koji nisu članovi Katedre, 23 domaća i 3 strana autora. Za ovaj časopis je dosad razmenom dobijen velik broj publikacija astronomskih ustanova praktično iz celog sveta, među kojima su za Katedru naročito važne one koje se i ne mogu drukčije nabaviti, već samo razmenom.

Godine 1967. izabran je za docenta, za nebesku mehaniku, asistent dr Jovan Lazović. Tako će Katedra za astronomiju, prvi put posle penzionisanja profesora M. Milankovića (1955), dobiti stalnog nastavnika za nebesku mehaniku. Docent J. Lazović će istovremeno predavati i predmet teorija kretanja Zemljinih veštačkih satelita.

Početkom 1970. započeće obiman rad na Prirodno-matematičkom fakultetu oko njegove reforme, u skladu s opštim nastojanjima celog Univerziteta da se reformiše visokoškolska nastava. Posledice te aktivnosti, u organizacionom smislu, biće objedinjavanje studijskih grupa za matematiku, mehaniku i astronomiju i katedara za ove discipline (1971) u Odsek za matematičko-mehaničke nauke Prirodno-matematičkog fakulteta. Odsek će uskoro promeniti naziv u Odsek za matematičke, mehaničke i astronomske nauke, njega će sačinjavati tri instituta: za matematiku, za mehaniku i za astronomiju. Tako će, od 1971. godine, Katedra za astronomiju biti Institut za astronomiju, u čijem sastavu će biti Katedra za astronomiju i nebesku mehaniku i Katedra za astrofiziku. Ovim je, ustvari ozvaničena, da se tako izrazimo, prirodna podela astronomskih disciplina na dve glavne grupe: astrofizičku i astronomsku, u klasičnom smislu, a to su upravo već godinama bili nastavni smerovi studija astronomije. U vreme ovih reorganizacija Institut za astronomiju broji već osam članova. Naime, 1970. god. izabran je za asistenta za astrofiziku Trajko Angelov, diplomirani student astronomije, dok je Mike Kuzmanoski, takođe diplomirani student astronomije, zaposlen po ugovoru, i sledeće godine izabran za asistenta za astronomiju. Iste godine, 1970. asistent D. Đurović je odbranio svoj magistarski rad. Krajem 1971. godine, docent dr J. Simovljević je izabran za vanrednog profesora za teorijsku astronomiju.

Godine 1971. izašao je iz štampe udžbenik Opšta astronomija profesora B. M. Ševarlića i Z. M. Brkića. Autori su rukopis pripremili još nekoliko godina ranije, ali je bilo dosta teškoća oko njegovog izdavanja; pretpostavljalo se da će se njime koristiti relativno vrlo mali broj studenata. Međutim, on je rasprodat za manje od pet godina, pa je upravo sad u toku objavljivanje, drugog izdanja. U pitanju je jedini univerzitetski kurs iz "osnova klasičnih astronomskih disciplina" (kakav su podnaslov autori dali svom udžbeniku) u našoj zemlji, pa je prirodno da je interesovanje za njega moralo biti šire no što je interes studenata koji po njemu pripremaju samo polaganje ispita.

Što se tiče broja studenata, on se ovih godina prilično ustalio. Svake godine je primano sada po četrdeset studenata u prvu godinu studija; toliki je, ustvari, bio kapacitet grupe i on je najčešće i bio ispunjen. Evo, primera radi, broja studenata astronomije početkom 1972. god. U prvom semestru su bila 34 studenta, u trećem 7, u petom 4 i u sedmom 3, ukupno 48. Broj zaostalih studenata, koji nisu ispunili uslove za upis u naredni semestar bio je tada u prvom semestru 27, u trećem 12, u petom 2, ukupno 41. Tako je ukupno bilo, sa još 4 apsolventa, 93 studenta astronomije. I kasnijih godina se ovaj broj, kako rekosmo nije znatnije menjao, jedino je na starijim godinama bilo nešto više studenata.

Godine 1972. su dva asistenta Instituta za astronomiju odbranila svoje magistarske disertacije. J. Milogradov-Turin sa temom The survey of the region 6h < a < 19h, 25° < d < 70°, at 38 MHz na Victoria-univerzitetu u Mančesteru (rad je kasnije nostrifikovan na Prirodno-matematičkom fakultetu) i T. Angelov.

Novi plan nastave na astronomskoj grupi koji je važio za studente upisane školske 1972/73. godine, proistekao iz diskusija o reformisanju nastave, nije se bitno razlikovao od prethodnog. Uostalom, nastojanja Instituta za astronomiju u poboljšanju nastave najbolje će se videti u poređenju ovog novog nastavnog plana sa prethodnim.

Prve dve godine studija su opet zajedničke za oba smera, a predmeti u njima su ovi: opšta astrofizika (I i II sem.), matematika I (I, II), fizička mehanika (I), molekularna fizika i termodinamika (II), fizički praktikum (I, II, III, IV), osnove nauke o društvu (I, II), osnove narodne odbrane (I, II, III, IV), opšta astronomija (III, IV), matematika II (III, IV), elektromagnetizam i optika (III), osnovi atomske fizike(IV).

Astronomski smer: sferna astronomija (V, VI), nacrtna geometrija (V, VI), osnove geometrije (V, VI), racionalna mehanika (VI), programiranje i matematičke mašine, verovatnoća i matematička statistika (V, VI), nebeska mehanika i teorija kretanja Zemljinih veštačkih satelita (VI, VII), praktična astronomija (VII, VIII), teorijska astronomija (VII, VIII), osnove zvezdane astronomije (VII, VIII), metodika nastave astronomije sa praktikumom (VII, VIII), osnovi filozofije prirodnih i matematičkih nauka ili pedagogija sa psihologijom (VII, VIII).

Astrofizički smer: praktična astrofizika (V, VI), teorijska fizika I (V, VI), atomska i nuklearna fizika (V, VI), praktikum atomske i nuklearne fizike (V, VI), radiofizika (V, VI), praktikum iz radiofizike (V, VI), teorijska astrofizika (VII, VIII), teorijska fizika II (VII, VIII), osnove zvezdane astronomije (VII, VIII), metodika nastave astronomije sa praktikumom (VII, VIII), osnove filozofije prirodnih i matematičkih nauka ili pedagogija sa psihologijom (VII, VIII).

U poređenju sa prethodnim nastavnim planom prvo ćemo primetiti povećanje obima nastave iz različitih disciplina fizike. Time je ne samo povećano opšte stručno obrazovanje diplomiranog studenta astronomije, nego je postignuto i to, uz puno razumevanje, pomoć i saradnju Instituta za fiziku, da diplomirani student astrofizičkog smera može da predaje fiziku u osmogodišnjoj i srednjoj školi. Ova mogućnost je i ozvaničena od nadležnih prosvetnih vlasti. Institut za astronomiju je nastojao, ponovnim uvođenjem predmeta nacrtna geometrija i osnove geometrije, da slično postigne i za diplomirane studente astronomskog smera, u pogledu njihove mogućnosti da budu nastavnici nacrtne geometrije.

Veće promene su izvršene u nastavnim planovima postdiplomskih studija. Uvedeno je sedam smerova: Zemljina rotacija, fundamentalna astrometrija, ekvatorijalna astrometrija, astrografska astrometrija, nebeska mehanika, fizika Sunca i zvezdana astronomija. Na svakom smeru je bilo četiri do pet predmeta, od kojih su jedan ili dva bili iz pomoćnih disciplina (matematika, mehanika, fizika). Institut za astronomiju je bio jedina visokoškolska ustanova u zemlji gde su se održavale postdiplomske studije iz astronomije, pa se ovakvim planom nastojalo da se te studije prošire i bolje prilagode potrebama naučnih ustanova - prvenstveno Astronomske opservatorije, pa i drugih univerzitetskih centara.

Ovaj nastavni plan pretrpeće kasnije neke manje izmene, najviše zbog boljeg prilagođavanja mogućnostima za izvođenje nastave iz fizičkih predmeta.

Asistent Mike Kuzmanoski je 1973. god. odbranio svoj magistarski rad.

Sunčev spektrograf Astronomske opservatorije u Beogradu.

Godine 1973. je odbranio doktorsku disertaciju Jedan spektografski prilaz kinematičkoj slici supergranularnog kretanja Aleksandar Kubičela, viši stručni saradnik Astronomske opservatorije. U radu su prikazani originalni posmatrački postupci za određivanje parametra tzv. supergranularnog kretanja Sunčeve fotosfere, koji su iskorišćeni da se stvori kinematička slika ovog kretanja i objasne neka pitanja iz problematike Sunčeve aktivnosti.

Asistent Dragutin Đurović je 1974. god. odbranio svoju doktorsku disertaciju Prilog izučavanju promena u brzini Zemljine rotacije i kretanju Zemljinih polova. U pitanju je bio veoma složen geofizičko-astronomski problem, sa astronomske strane naročito značajan u poslednje vreme, kada se u sve većem broju opservatorija sve više primenjuju novi dispozitivi za određivanje i održavanje tačnog vremena. U pitanju su, isto tako, i novi postupci obrade osnovnih posmatračkih podataka, na osnovu kojih se dolazi do zaključka o promeni brzine rotacije Zemlje i pomeranju njenih polova, a i do analiza mogućih uzroka koji izazivaju ove promene.

Institut za astronomiju i Astronomska opservatorija od 1972. god. vode intenzivne pregovore oko zaključivanja sporazuma o međusobnoj saradnji. Trebalo je regulisati niz pitanja: vežbe i praktične radove studenata astronomije u Opservatoriji; postdiplomska nastava za mlađe saradnike Opservatorije; korišćenje materijalnih mogućnosti Opservatorije za naučni rad članova Instituta; zajedničko učešće u naučnim programima; učešće jedne ustanove u aktivnostima druge i sl. Rad oko zaključivanja ovakvog ugovora potrajao je duže vreme, jer se želelo da se sva važnija pitanja što preciznije regulišu, kako bi saradnja po ovom ugovoru bila dugoročna. S druge strane, upravo u vreme rada na ugovoru o saradnji, raspravljalo se i u republičkim organima o statusu Astronomske opservatorije kao naučne ustanove, što je takođe produžavalo rad na sklapanju ugovora. Godine 1975. sklopljen je samo delimičan sporazum o saradnji.

Otprilike u isto vreme Institut za astronomiju se sve više suočava sa pitanjem zapošljavanja diplomiranih studenata astronomije. Ovaj problem još nije akutan i upravo da ne bi do takve situacije došlo, Institut je preduzimao, i stalno preduzima, sve što je u njegovoj moći da školuje kadar koji će imati svoje mesto u našem društvu. Nastojanja Instituta u tom smislu možemo podeliti u dve vrste delatnosti. S jedne strane, stalno je ukazivano republičkim prosvetnim organima na potrebu, upravo neophodnost, nastave astronomije u srednjim školama, makar i u vrlo malom obimu - jedan do dva časa sedmično - ističući njeno neosporno značenje za opšte obrazovanje i kulturu mladog čoveka današnjeg vremena. Tim nastojanjima su najveću aktivnost pokazali profesor B. M. Ševarlić i docent M. Vukićević-Karabin, na čiju je inicijativu, u svoje vreme, i uvedena nastava iz metodike predavanja astronomije za studente astronomije. S druge strane, dugogodišnja je težnja i nastojanje Instituta za astronomiju da svoju nastavu organizuje tako, u saradnji, naravno, sa drugim zainteresovanim institutima Fakulteta, da se diplomiranim studentima astronomije omogući zapošljavanje kao nastavnika fizike, odnosno matematike, u osmogodišnjim i srednjim školama - prema tome da li su završili astrofizički ili astronomski smer. U tom nastojanju je Institut već postigao izvesne pozitivne rezultate, kako smo ranije naveli.

Postupak oko revizije nastavnih programa za sve astronomske predmete završen je 1975. Sa početkom školske 1976/77. godine dva astronomska predmeta, nebeska mehanika i teorija kretanja Zemljinih veštačkih satelita i teorijska astronomija, postali su izborni predmeti za studente matematike smera A (opšti i matematičke strukture). Veći broj studenata matematike se opredeljivao za ove predmete, ukupno oko šezdeset, no pokazalo se da im je za praćenje ovih predmeta ipak potrebna veća astronomska predsprema.

Godine 1976. je docent J. Lazović izabran za vanrednog profesora za nebesku mehaniku. Iste godine objavljen je njegov udžbenik Osnovi teorije kretanja Zemljinih veštačkih satelita, prvi te vrste u zemlji.

Dvadeset petog novembra 1976. god. umro je profesor Vojislav V. Mišković, za čije ime je vezan početak i dugogodišnji razvoj astronomije kao naučne discipline u našoj sredini, a isto tako i kao nastavne discipline, u savremenom obliku, na Univerzitetu u Beogradu. Bibliografija njegovih radova broji nešto preko dve stotine jedinica. Problematika planetoida bila mu je glavna oblast naučnog rada (postupci identifikovanja nedovoljno posmatranih objekata, tzv. kvaziidentične opozicije, statističke osobine prstena planetoida, proksimiteti). Poslednjih godina života se naročito bavio istorijom astronomije, u svetu i kod nas. Učitelj niza generacija naših astronoma, skoro trideset godina u zvanju redovnog profesora Univerziteta, blizu četrdeset godina redovni član Srpske akademije nauka, poslednji od akademika izabranih pre rata, "ostavio je za sobom i jedan zidani spomenik, Astronomsku opservatoriju u Beogradu" (T. P. Anđelić).

Godine 1977. je objavljen udžbenik Osnove teorijske astronomije od dr J. Simovljevića. Napisan još 1968, odobren od Univerzitetske komisije 1969. godine, morao je čekati punih osam godina do objavljivanja, dok se koliko-toliko podmire potrebe za udžbenicima koje upotrebljava veliki broj studenata. Te godine izabrana je za vanrednog profesora M. Vukićević-Karabin. Njen udžbenik "Teorijska astrofizika" je tada bio u pripremi.

Iste godine je usvojen nov Statut Odseka za matematičke, mehaničke i astronomske nauke. Nastavni plan studijske grupe za astronomiju pretrpeo je manje promene u odnosu na prethodni. Zato ćemo ovde samo navesti predmete u oba smera. U prvoj godini su opšta astrofizika, matematika I, fizička mehanika, molekularna fizika i osnovi marksističke filozofije. U drugoj godini su opšta astronomija, matematika II, elektromagnetizam, fizička optika i sociologija. U obe godine je i opštenarodna odbrana. Ove predmete slušaju i polažu studenti oba smera. Studenti astrofizičkog smera imaju još u drugoj godini i predmet teorijska mehanika.

Na astrofizičkom smeru su u trećoj godini studija ovi predmeti: praktična astrofizika, teorijska mehanika, klasična teorijska fizika, elektronika s osnovama telekomunikacija, fizička i tehnička merenja, uvod u atomsku fiziku i matematička obrada astronomskih posmatranja. U četvrtoj godini: praktična astrofizika, teorijska astrofizika, subatomska fizika, kvantna teorijska fizika, osnove zvezdane astronomije, istorija i metodika nastave astronomije, astronomski nastavni praktikum, računske mašine i programiranje i osnovi filozofije prirodnih nauka ili pedagogija sa psihologijom.

Studenti astronomskog smera slušaju u trećoj godini studija ove predmete: sfernu astronomiju, nebesku mehaniku i teoriju kretanja Zemljinih veštačkih satelita, matematičku obradu astronomskih posmatranja, racionalnu mehaniku, numeričku analizu i verovatnoću i statistiku. U četvrtoj godini: praktičnu astronomiju, nebesku mehaniku i teoriju kretanja Zemljinih veštačkih satelita, teorijsku astronomiju, osnove zvezdane astronomije, istoriju i metodiku nastave astronomije, astronomski nastavni praktikum, računske mašine i programiranje i osnove filozofije prirodnih nauka ili pedagogiju sa psihologijom.

Postdiplomske studije imaju pet smerova: Zemljina rotacija, fundamentalna astronomija, ekvatorijalna astronomija, nebeska mehanika i fizika Sunca. Na svakom od ovih smerova je po četiri ili pet predmeta, od kojih su jedan ili dva iz srodnih disciplina (matematika, mehanika, fizika).

Međutim, po ovom novom statutu Odseka postoji ipak novost u nastavi astronomije uopšte. Naime, u smeru nastave matematike pod nazivom "Matematika sa primenama" postoje dve "grane" studija s izbornim predmetima iz astronomije. Po jednoj varijanti se slušaju i polažu (pored matematičkih predmeta) opšta astronomija, sferna astronomija i nebeska mehanika i teorija kretanja Zemljinih veštačkih satelita; a po drugoj, opšta astronomija, sferna astronomija i teorijska astronomija. Slično organizovane "grane" ovog smera nastave matematike postoje i sa fizikom, mehanikom i meteorologijom. Na taj način više neće biti pojedinačnih astronomskih predmeta kao predmeta po izboru na studijskoj grupi za matematiku.

Godine 1977. izabrana je za asistenta-pripravnika Nadežda Matorčević, diplomirani student astronomije i slušalac postdiplomskih studija.

Krajem 1977. god. odbranila je doktorsku disertaciju Sofija Sadžakov, naučni saradnik Astronomske opservatorije, sa temom Ispitivanje sistematskih grešaka širinskih posmatranja raznih opservatorija na osnovu njihovog upoređivanja sa beogradskim izvedenim katalogom širinskih zvezda i fotografskim katalogom AGK 3. Osnovni cilj rada je izvođenje i ispitivanje ponašanja određene vrste sistematskih odstupanja u deklinacijama zvezda, kojima se koriste razne posmatračke stanice za izvođenje svoje geografske širine. Istovremeno se diskutuje i o tačnosti kataloga zvezda Astronomske opservatorije u Beogradu, sastavljenog takođe za iste potrebe.

Ovaj pokušaj hronološkog prikaza života i rada Astronomske grupe za trideset godina Prirodno-matematičkog fakulteta svakako je nepotpun, kao prvi pokušaj te vrste. Dopuniće ga i poboljšati opšti podaci o radu Fakulteta, naročito oni statistički. No i sada već moramo pomenuti, makar i vrlo sažeto, još neke činjenice - više kao podsetnik za budućeg pisca istorije nastave astronomije na Univerzitetu u Beogradu.

Naučno usavršavanje mlađih saradnika Katedre, odnosno Instituta, bila je stalna briga ovih ustanova, ograničavana ne samo materijalnim mogućnostima nego i velikim, često i prekomernim, opterećenjem asistenata administrativnim i čisto tehničkim poslovima. Od dužih specijalizacija u inostranstvu pomenućemo da je mr J. Milogradov-Turin bila, od oktobra 1966. do januara 1969. god. u radioastronomskoj laboratoriji Jodrell Bank u Engleskoj, a dr D. Đurović tokom 1972. god. u Kraljevskoj belgijskoj opservatoriji kod Brisela. Mr T. Angelov 10. XI 1977. odlazi na desetomesečnu specijalizaciju pri Astronomskom institutu Čehoslovačke akademije nauka.

Angažovanost nastavnika i saradnika za astronomiju u različitim organima upravljanja na Fakultetu, a kasnije i pri Odseku za matematičke, mehaničke i astronomske nauke, u njihovim komisijama, radnim grupama i sl., bila je uvek velika. Kako se povećavao broj saradnika Katedre, odnosno Instituta za astronomiju, tako se nekako, skoro paralelno, povećavala i raznovrsnost poslova i njihov obim. Svakako moramo pomenuti da je profesor B. M. Ševarlić bio od 1971. do 1975. god. upravnik Odseka za matematičke, mehaničke i astronomske nauke, upravo u vreme veoma aktivne faze samoupravnog transformisanja Fakulteta i prelaza na nov način rada njegovih odseka, osnovnih organizacija udruženog rada, kao i instituta i katedara.

Vanfakultetske aktivnosti u nastavnim, stručnim i opšte-društvenim poslovima astronoma Prirodno-matematičkog fakulteta takođe su bile velike. Tu prvenstveno mislimo na delatnosti u Astronomskoj opservatoriji, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Geodetskom odseku Građevinskog fakulteta; zatim na povremenu nastavu saradnika u srednjim školama; predstavništvo u različitim organima upravljanja naučnih i nastavnih ustanova u Beogradu. Ipak bismo još i posebno istakli stalnu brigu i trud koji su uložili dr B. M. Ševarlić i dr M. Vukićević-Karabin u različitim aktivnostima oko srednjoškolske nastave astronomije (pored ostalog i prevod stranog, a kasnije i izdavanje originalnog udžbenika za ovu nastavu astronomije). Većina nastavnika i saradnika Katedre i Instituta za astronomiju bila je aktivna i u radu Astronomskog društva "Ruđer Bošković" u Beogradu (profesor B. M. Ševarlić je nekoliko puta biran za predsednika Društva). Pomenimo i rad u Astronomskoj sekciji Društva matematičara, fizičara i astronoma SR Srbije.

Organizovanje Astrofizičke opservatorije na Hvaru, prvobitno zamišljene kao opštejugoslovenske opservatorije za astrofiziku, u velikoj meri ja zasluga Instituta za astronomiju, njegovih članova dr M. Vukićević-Karabin i dr B. M. Ševarlića na prvom mestu, uz moralnu i materijalnu pomoć Fakulteta i kasnije Odseka. Pomenuti članovi Instituta su uložili veoma velik trud da se organizuje i započne s radom ovakva naučna ustanova, imajući na umu kako razvoj astrofizike kod nas - iz materijalnih razloga sporiji i teži no klasične astronomije - tako i mogućnosti zapošljavanja diplomiranih studenata astrofizičkog smera, koji stalno čine većinu diplomiranih studenata astronomije uošte.

U poslovima oko organizovanja ove Opservatorije uspostavljena je saradnja sa čehoslovačkim astronomima, koja je prešla u stalnu razmenu članova Instituta za astronomiju Čehoslovačke akademije nauka i Instituta za astronomiju Prirodno-matematičkog fakulteta. Isti način saradnje uspostavljen je i sa astronomima Budimpeštanskog univerziteta.

Posebno poglavlje rada Katedre i Instituta za astronomiju bilo bi učešće njegovih članova na domaćim i stranim stručnim skupovima, kongresima, simpozijumima, konferencijama i sl., posvećenim astronomskim i srodnim disciplinama. Taj rad je bio i naučne i organizacione prirode. Ovde ćemo pomenuti samo učešće u radu Međunarodne astronomske unije i njenih komisija, na njenim generalnim skupštinama (svi nastavnici Instituta su članovi jedne ili dve komisije Unije); zatim na nacionalnim konferencijama astronoma Jugoslavije, i najzad, na kongresima Društva matematičara, fizičara i astronoma Jugoslavije.

I u popularisanju astronomije su članovi Instituta dali svoj doprinos, koji nije bio mali. Taj rad se odvijao u Astronomskom društvu "Ruđer Bošković", njegovoj Narodnoj opservatoriji u Beogradu i časopisu Vasiona, zatim u većem broju ciklusa predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu (veći broj tih predavanja je i objavljen u izdanjima KNU), na Beogradskoj televiziji, radiju, u dnevnoj i periodičnoj štampi.

Ovaj prikaz tridesetogodišnje delatnost skup i saradnicima Fakulteta koji su učestvovali u izvođenju nastave studentima astronomije iz svojih disciplina. Za ono što se u minulih trideset godina na Fakultetu postiglo u astronomiji, velike, pa i vrlo velike, zasluge pripadaju i matematičarima, mehaničarima i fizičarima, predstavnicima onih disciplina bez kojih i nema astronomije. Njihov zajednički rad sa astronomima doveo je do rezultata koje smo ovde sažeto prikazali.