Danas ne raspolažemo pouzdanim podacima o početku visokoškolske nastave astronomije u Srbiji XIX veka. Interesovanja za ovu naučnu disciplinu je svakako bilo. O tome svedoče razni prevodi ili prerade astronomskih tekstova u listovima, časopisima, kalendarima, ili čak i posebnim knjižicama i brošurama, još oko sredine prošlog veka. Setimo se da je u to vreme sav obrazovani svet Evrope bio pod dubokim utiskom pronalaska Neptuna "vrhom pera". No u maloj, kontinentalnoj zemlji, koja je učinila tek prve korake u formiranju savremene države, pod stalnim pritiskom velikih sila, nije bilo ni uslova ni mogućnosti za negovanje astronomije. Moreplovstvo, premer zemlje i određivanje i održavanje tačnog vremena, te glavne primene "kraljice nauka" devetnaestog veka, nisu bile od značaja za Srbiju toga vremena. S druge strane, astronomski instrumenti, pogotovo oni opservatorijski, predstavljaju tada vrhunac zanatske veštine u preciznoj mehanici i izradi optičkih delova, izrađuju se većinom po porudžbini u nekoliko radionica u Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj i veoma su skupi. Prirodno su se sve duhovne snage zemlje orijentisale na delatnosti u naukama od kojih se očekivala neposredna korist za zajednicu. S jedne strane su to bile istorija, pravo, lingvistika, etnologija, a s druge matematika, fizika, hemija, biologija, geologija i geografija, osnove za tehniku, vojsku i privredu zemlje uopšte. Osnovna znanja o nebeskim telima i njihovim kretanjima sticala su se u srednjoj školi, najčešće pod imenom kosmografije ili matematičke geografije, u kursevima fizike ili geografije, i to isključivo radi opšte kulture učenika. Izgleda nam da je želja za podizanje nivoa te opšte kulture, po ugledu i pod uticajem nastavnih programa stranih srednjih i viših škola, pre uvela astronomiju u našu sredinu, nego li njena stvarna potreba u kartografiji i geodetskom premeru zemlje, ili određivanju i održavanju tačnog vremena, u tek uvedenom telegrafskom i železničkom saobraćaju.

Mogućno je da su neka znanja iz astronomije, ako ne i u sistematizovanom obliku, po nekom određenom programu, stekli slušaoci Liceja od nastavnika fizike dr Vuka Marinkovića (1807-1859). U zbirci fizičkih instrumenata postoji, od 1847. godine, i astronomski durbin, koji ni danas ne možemo smatrati malim. On svakako nije posebno nabavljen za nastavu astronomije, ali budući pri ruci nastavnicima, verovatno je korišćen u te svrhe. Još više imamo razloga da verujemo da je svoje slušaoce upoznavao i sa astronomijom Alković (1836-1909), profesor fizike i mehanike Velike škole.

Njegov učenik Milan Nedeljković (27. IX 1857, Beograd - 21. X 1950, Beograd), poslat je kao državni stipendista u Francusku, na studije astronomije i meteorologije. Što se njegovog astronomskog obrazovanja tiče, u školi za primenjenu astronomiju Pariske opservatorije proveo je od kraja 1881. do sredine 1884. godine. Po povratku u zemlju postavljen je (21. X 1884.) za suplenta Velike škole, a od 25. XII 1886. godine je profesor astronomije i meteorologije na Katedri za astronomiju i meteorologiju, osnovanoj Zakonom o izmenama i dopunama ustrojstva Velike škole, donesenom 1880. godine.

Odmah po povratku u zemlju profesor M. Nedeljković pokušava da zainteresuje školske i državne vlasti za podizanje astronomske, meteorološke, geomagnetske i seizmološke opservatorije. No već u prvim svojim predstavama o astronomskom radu u budućoj opservatoriji namenjuje vrlo skromnu ulogu; težište stavlja na meteorološku delatnost ustanove, koja bi bila i centrala za meteorološku službu zemlje uopšte. "Nedeljković je, po svemu sudeći, pravilno ocenio koja od pobrojanih disciplina ima najviše i najbolje izglede da, u ondašnjoj, još primitivnoj, sredini i gotovo isključivo poljoprivrednoj zemlji, bude prihvaćena kao stvarno korisna" (V.V. Mišković). Najzad, meteorologija je u Srbiji već tada imala lepu tradiciju za sobom, zahvaljujući vrlo aktivnom radu profesora Liceja, Vladimira Jakšića (1824-1899). Sada je taj rad trebalo obnoviti, proširiti i modernizovati.

Nedeljkovićeva nastojanja su, konačno, urodila plodom. Prvog jula 1887. počinje sa radom privremena Astronomska i meteorološka opservatorija Velike škole, u privatnoj kući u Beogradu, da od 1. V 1891. postane stalna, u sopstvenoj zgradi na zapadnom Vračaru.

No, moramo uvek imati na umu da je rad ove nove ustanove Velike škole, a kasnije Univerziteta - isključivo meteorološki. Ona je raspolagala, koliko danas znamo, sa šest manjih instrumenata položajne astronomije i dva časovnika, ali, sem povremenih i retkih određivanja tačnog vremena, astronomskog rada u njoj nije bilo. Astronomski deo triangulacije zemlje, krajem prošlog i početkom ovog veka, izvela je vojska, sa svojim osobljem i svojim sredstvima. Upravnik opservatorije od njenog osnivanja, profesor M. Nedeljković, posvetio se isključivo meteorologiji, a njegovi pokušaji da ustanova dobije stalnog saradnika za astronomiju, nisu nikad doveli do pozitivnog rezultata.

Nastavnički rad profesora M. Nedeljkovića na astronomiji - na Velikoj školi i kasnije na Univerzitetu - malo nam je poznat. Astronomija se pojavljuje kao stručni predmet Matematičko-fizičkog odseka Velike škole, po tekstu uredbe iz 1896. godine, a po uredbi od 1900. astronomija je jedan od pomoćnih predmeta I studijske grupe (matematika, teorijska fizika, mehanika). Profesor M. Nedeljković u jednom od svojih izveštaja veli da je za svoje slušaoce preveo "Handbuch der Astronomie" od R. Wolf-a; rukopis, na žalost, nije sačuvan. Iz sličnog izvora, opet, imamo podatke da je sastavio i originalni udžbenik "Sferna i praktična astronomija", o kome takođe danas nema traga.

Još jedan nastavnik Velike škole i Univerziteta zaslužuje, s punim pravom, da bude pomenut i u ovako kratkom prikazu. To je Đorđe M. Stanojević (7. IV 1858. Negotin - 24. XII 1921, Pariz). Svršeni slušalac Velike škole, najpre asistent profesora Koste Alkovića, a zatim suplent Prve beogradske gimnazije (1883), bio je, kao pitomac Ministarstva vojnog na studijama i radu u najpoznatijim astronomskim i meteorološkim opservatorijama Evrope (Potsdam, Hamburg, Medon, Grinič, Kju, Pulkovo), od 1883. do 1887. godine. U tom vremenu, i nešto kasnije, objavio je nekoliko naučnih radova iz astrofizike u izdanjima Pariske akademije nauka. To su prvi naučni radovi iz astronomije uopšte kod Srba. Čak je i svoje pristupno predavanje, kao profesor Vojne akademije za fiziku i mehaniku, po povratku u zemlju 1887, održao iz astronomije. No kod nas se opredelio potpuno za fiziku i kao naučni radnik, i kasnije kao profesor Velike škole i Univerziteta. Astronomiji se vratio još samo jednom, u radu o reformi Julijanskog kalendara, zapaženom i u inostranstvu. Kraće vreme je bio i upravnik Opservatorije Velike škole, samo oko godinu dana.

Osnivanje Univerziteta (1905) nije donelo nikakve bitnije promene u nastavi astronomije. Ona je od 1906, pored eksperimentalne fizike ili fizičke hemije, pomoćni predmet I studijske grupe Filozofskog fakulteta; njeni glavni predmeti su teorijska i primenjena matematika. Katedru astronomije i meteorologije drži M. Nedeljković, sada vanredni profesor Filozofskog fakulteta.

Godine 1909. je pozivom izabran za vanrednog profesora primenjene matematike, građevinski inženjer iz Beča, doktor tehnike Milutin Milanković (28. V 1879. Dalj-12. XII 1958. Beograd). Predavao je racionalnu mehaniku, različita poglavlja teorijske fizike i prvi kod nas započeo nastavu iz nebeske mehanike. No ubrzo će prvo Balkanski, a potom Prvi svetski rat potpuno prekinuti nastavu na Univerzitetu i naučni rad njegovih nastavnika.

Prvi svetski rat nije samo prekinuo nastavni i naučni rad na Univerzitetu, nego i teško oštetio, pa i uništio, mnoga materijalna dobra, neophodna za njegovo normalno funkcionisanje. I Opservatorija Univerziteta pretrpela je štetu, pa je njen upravnik, profesor M. Nedeljković, vrlo energično započeo akciju da se ta šteta nadoknadi reparacijama od Nemačke. U nizu predstavki univerzitetskim i državnim vlastima, sve do kraja 1920. godine, on se zalaže za obnovu Meteorološke opservatorije i meteorološke službe u zemlji uopšte, dok o astronomskom delu Opservatorije govori samo uzgredno. Međutim, marta 1921, profesor M. Nedeljković se obraća ministru vojske i mornarice sa predlogom o dejstvu da se izgradi i opremi velika astronomska opservatorija, "u kojoj bi i civilna i vojna i pomorska opservatorija bile sjedinjene", a i posebno da se osnuje astrofizička opservatorija, "tamo negde u Primorju na nekom ostrvu". Posle godinu dana pridobijanja nadležnih za svoju ideju izgradnje i opreme astronomske i meteorološke opservatorije na račun reparacija profesor M. Nedeljković najzad dobija, u maju 1922, odobrenje da u Nemačkoj odabere astronomske, meteorološke, magnetske "i druge fizičke" instrumente sa priborom. On odmah putuje u Nemačku, odabira instrumente kod tada najpoznatijih firmi, obavlja obimne i složene postupke oko isporuke i to sve za veoma kratko vreme. Već iduće, 1923. godine, poručeni instrumenti i pribor počinju da stižu u Beograd. Ukupno je isporučeno oko trideset astronomskih instrumenata, što većih što manjih, mahom za klasičnu položajnu astronomiju, "za iznos koji ova zemlja ne bi nikad bila raspoložena, niti u stanju, da utroši u svrhu u koju je bio utrošen" (V. V. Mišković). Van svake sumnje je činjenica da je profesor M. Nedeljković delovao brzo; najverovatnije je da je ugovarao isporuku onih astronomskih instrumenata koji su bili ili trenutno gotovi, ili u završnoj fazi izrade. Uostalom, to i nije roba koja se, u više tipova proizvodi serijski, pa da kupac može da bira gotov proizvod u svako doba. I dobre i loše strane ovako brzo obavljene i ovako velike nabavke pokazaće se u raznim vidovima u svoje vreme; neke odmah, neke kasnije, a neke tek posle nekoliko decenija. Ali, jedno je sigurno: ovi i ovako nabavljeni astronomski instrumenti bili su, i danas ostali, materijalna osnova za razvoj astronomije kod nas uopšte. Zasluga za to pripada profesoru M. Nedeljkoviću.

Početkom 1924. godine penzionisan je M. Nedeljković kao vanredni profesor Univerziteta, pa je Filozofski fakultet ostao bez nastavnika za astronomiju. Istovremeno je i Opservatorija i formalno podeljena na dve univerzitetske ustanove: Meteorološku opservatoriju i Astronomsku opservatoriju (Seizmološki zavod je još od 1906. posebni univerzitetski zavod). I dok prva nastavlja sa radom, oporavljajući se od šteta nanetih ratom, druga Opservatorija postoji samo na papiru. Ali, njoj pripadaju glomazni i teški sanduci sa astronomskim instrumentima, koji stalno pristižu, nagomilavaju se u auli Kapetan-Mišinog zdanja, na smetnji svima i svakome. Uprava takve "astronomske opservatorije" biće poverena, oktobra 1926. godine, dr Vojislavu V. Miškoviću (18. I 1892, Fužine - 25. XI 1976. Beograd), astronomu Opservatorije u Nici, koji je pozivom izabran za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta, za novoosnovanu Katedru teorijske i praktične astronomije. Slobodno možemo reći da sa njegovim dolaskom počinje razvoj astronomije kod nas - i kao nastavne, i kao naučne discipline.

Profesor Mišković je studije astronomije započeo u Budimpešti i Getingenu pred Prvi svetski rat. Kratko vreme pre izbijanja neprijateljstava prelazi ilegalno u Srbiju, stupa u dobrovoljački odred i u ratu aktivno učestvuje sve do sloma srpske vojske, kada je upućen na lečenje u Francusku. Od sredine 1916. do kraja 1918. god. ponovo je u aktivnoj službi, da bi posle demobilisanja otišao u Francusku na dovršetak studija. Diplomira 1919. i biva postavljen za asistenta Astronomske opservatorije u Marseju. Od 1922. godine je astronom Opservatorije u Nici, doktorira 1924, na Univerzitetu u Monpeljeu (sa tezom "Etudes de statistique stellaire"). U Francuskoj radi veoma aktivno: poveravano mu je organizovanje novih službi u opservatorijama gde je radio, redaktor je u jednom astronomskom časopisu, organizuje i izvodi astronomski deo rada u triangulacionom povezivanju Korzike sa francuskim istočnim Alpima, prikazuje prvu varijantu svog originalnog astronomskog instrumenta, dobiva jednu nagradu Francuske akademije nauka. U Beograd dolazi kao već afirmisani astronom. Godine 1929. biće izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

Moramo da se vratimo nekoliko godina unatrag, da bismo zabeležili događaj koji - ako i nije u najneposrednijoj vezi s astronomijom na tadašnjem Filozofskom fakultetu - predstavlja veoma značajan događaj za našu nauku uopšte, za one njene discipline u čijem krugu je bila i astronomija. Profesor M. Milanković se zatekao na početku rata na teritoriji tadašnje Austrougarske. Kao državljanin Srbije bio je odmah interniran, ali mu je ubrzo, na zauzimanje njegovog nekadašnjeg nastavnika, matematičara Čubera, internacija preobraćena u prinudni boravak u Budimpešti, gde se mogao posvetiti naučnom radu tokom celog rata. Rezultat tog rada je bilo prvo njegovo potpunije delo o osunčavanju Zemlje, "Théorie mathématique des phénomenes thermiques produits par la radiation solaire", objavljeno u Parizu 1920, a u izdanju Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. To delo je već predstavljalo znatno proširenje i upotpunjavanje rezultata dobivenih nekoliko godina ranije i objavljenih u nekoliko radova neposredno pred rat. Oni se odnose na termičke efekte na površini Zemlje, koje proizvodi Sunčevo zračenje. Prirodno je da tu Zemljina atmosfera igra veliku ulogu, pa su se tako geofizička pitanja povezala sa čisto astronomskim: položajem Zemlje prema Suncu. U tom rezonovanju je profesor M. Milanković otišao korak dalje. Menjanje položaja Zemlje prema Suncu nije strogo periodična pojava, sa periodom od jedne godine. Zbog poremećajnog dejstva ostalih članova Sunčevog sistema, velikih planeta, Zemljina heliocentrična putanja se menja sa vremenom. Takozvani kratkoperiodični poremećaji nisu od značaja za duge vremenske intervale, ali oni dugoperiodični, ili sekularni, mogu da osetno promene položaj Zemlje prema Suncu, po isteku vremena koje se meri desetinama hiljada godina. Nisu li ti sekularni poremećaji u elementima Zemljine heliocentrične putanje uzrok velikim klimatskim promenama u davnoj, geološkoj prošlosti Zemlje?

Ova ideja nije nova. Još u prošlom veku je nekoliko naučnika pokušavalo da klimatske promene u Zemljinoj prošlosti objasni sekularnim promenama u kretanju Zemlje oko Sunca. No, do iole sigurnijih rezultata nisu došli. S jedne strane, fizički problem zagrevanja i hlađenja Zemlje bio je tada veoma slabo obrađen, da bi se mogao upotrebiti u ove svrhe. S druge strane, mnogi podaci o sekularnim promenama Zemljine putanje izvedeni su bili - i to kao čisto naučni kuriozum - na osnovu onoga čime je tada astronomija raspolagala. Naročiti izazov za sve one koji su razmišljali o promeni klime na Zemlji kao posledici vekovnih promena njene putanje, bila su ledena doba, i to kao veoma izrazite i dotad neobjašnjive pojave. No njihovu su hronologiju geolozi počeli sve tačnije određivati, sredstvima i metodama svoje nauke - bez ikakve veze s astronomijom. Sa veoma izraženom sposobnošću da prirodnu, fizičku pojavu opiše jezikom matematike, profesor M. Milanković je krenuo u rešavanje ovog problema. Današnji naučni radnik, naročito mlađi, sigurno bi pomislio da ovakvom pitanju može da pristupi samo interdisciplinarni tim od više stručnjaka za razne oblasti matematike i prirodnih nauka; profesor M. Milanković mogao je sve to sam. Zapravo, potražiće pomoć i saradnju od svojih kolega u jednom pitanju, ali je ono bilo posebne vrste. Priznanja za dotad već postignute rezultate nisu izostala: profesor M. Milanković je 1920. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a dve godine kasnije za redovnog.

Nova uredba o Filozofskom fakultetu, koja je stupila na snagu početkom školske 1925/26. god., prvi put vodi računa o astronomiji kao posebnoj nastavnoj disciplini. Zanimljivo je da nebeska mehanika, po toj uredbi, nije sa astronomijom; ona, zajedno sa racionalnom mehanikom i teorijskom fizikom, čini posebnu nastavnu grupu, primenjenu matematiku. To je rezultat tradicije koju su stvorili nastavnici ove grupe, već veoma afirmisani naučnici.

Što se izvođenja nastave tiče, 1927. god. je izvršena definitivna redakcija studijskih i ispitnih grupa. Evo onih u kojima se javlja astronomija:

I grupa - teorijska matematika
    a) teorijska matematika,
    b) racionalna mehanika; nebeska mehanika (ili teorijska fizika),
    v) teorijska astronomija (ili fizika).

II grupa - primenjena matematika
    a) racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika,
    b) teorijska matematika,
    v) praktična astronomija, fizika.

III grupa - astronomija
    a) praktična i teorijska astronomija, nebeska mehanika,
    b) teorijska matematika,
    v) racionalna mehanika, fizika, meteorologija.

IV grupa - fizika
    a) fizika,
    b) teorijska fizika; racionalna mehanika,
    v) osnovi više matematike, praktična astronomija (ili meteorologija).

Ispiti su se polagali kao jedan za celu ispitnu grupu ( a. glavni, b. sporedni, v. pomoćni predmet ili predmeti). Vidimo da studiranje astronomije nije bilo jako privlačno za studente: bilo je sedam predmeta, prema šest u primenjenoj matematici ili fizici, ili samo četiri u teorijskoj matematici. Tako je onda, sve do 1947. god., bilo vrlo malo, studenata astronomije. Zato je slušalaca astronomskih predmeta sa drugih grupa, primenjene matematike i fizike, bilo uvek dosta.

Sa izgradnjom nove Astronomske opservatorije Univerziteta, predviđene odmah i za praktične vežbe studenata, išlo je vrlo teško. Danas bismo rekli da je ona, po broju instrumenata, bila predimenzionisana za materijalne mogućnosti i Univerziteta i zajednice uopšte. Teren stare Opservatorije našao se, posle četrdeset godina, opkoljen gradom koji se brzo širio, a i već je bio smanjen raznim zahvatima opštine. Zato je izvršeno razgraničenje zemljišta između sada dve opservatorije. Astronomska je dobila deo između ulica Miloša Pocerca i Vojvode Milenka. Tu je, već 1927. god., podignuta kupola i postavljen jedan veći refraktor sa dvema fotografskim kamerama i jedan manji pasažni instrument, u privremenom zaklonu, sve iz reparacija, što je, sa neophodnim priborom, moglo da zadovolji najpreče potrebe nastave - za vežbe i praktične radove slušalaca Filozofskog fakulteta. To je, razume se, bilo samo privremeno rešenje. Trajno je došlo kasnije; posle nekoliko pokušaja da se dobije zemljište dovoljno daleko od grada (na Avali, Fruškoj gori ili južno od Beograda), beogradska opština dodeljuje Univerzitetu, za podizanje astronomske opservatorije, besplatno za devedeset devet godina, zemljište od 45 000 m² na Velikom Vračaru, kota 253 m. Ugovor o ovom ustupanju potpisan je u junu 1929. Ovakva odluka opštine, postignuta ličnim zalaganjem profesora V. V. Miškovića i predusretljivošću tadašnjeg potpredsednika opštine inž. K. Jovanovića izgleda da je aktivirala i druge državne organe. Dobijen je zajam za izgradnju opservatorije od Državne hipotekarne banke (čiji je tadašnji direktor Vojin Đuričić bio i sam ljubitelj astronomije), koji bi Univerzitet dugoročno otplaćivao sredstvima iz svojih redovnih godišnjih budžeta. Sad se moglo pristupiti izgradnji nove univerzitetske ustanove, ali su, u njenom toku, stalno iskrsavale neočekivane teškoće. Već prvi plan Opservatorije morao je da u najvećoj meri zavisi od raspoloživih instrumenata i njihovih neophodnih pribora. Na primer: za paralaktičke instrumente firme "Zeiss" poručene su, i isporučene, krovne konstrukcije (kosturi kupola), dok za sve velike meridijanske instrumente firme "Askania", krovne konstrukcije nisu ni poručene prilikom zaključivanja reparacionih ugovora. Dodamo li još tome da su isporučene krovne konstrukcije bile drvene, dakle sklone brzom propadanju usled vlage po magacinima i čestog seljenja iz jednog u drugi, jasno će biti da su čak ovakve tehničke pojedinosti imale presudnu ulogu i za samo usmeravanje delatnosti ustanove. Traženje naknadnih sredstava za ovakvo ili slično upotpunjavanje instrumenata i njihovo osposobljavanje za upotrebu bilo je krajnje nepopularno. Najbolje to pokazuje primer naknadne nabavke pokretnog poda za veliki refraktor, koji takođe nije bio u svoje vreme poručen. Konačno je i tu nađeno rešenje. Sredstva za nabavku tog pokretnog poda dalo je Ministarstvo vojske i mornarice, uz veliko lično zauzimanje tadašnjeg dekana Filozofskog fakulteta, profesora hemije M. Lozanića. No niz ovakvih i sličnih pojedinosti odugovlačile su konačno postavljanje instrumenata i oduzimale mnogo vremena upravniku Opservatorije. Glavni građevinski radovi trajali su od 1930. do 1932. godine, a trebalo je da prođu još dve godine za dovršenje montiranja instrumenata.

Glavna zgrada i vodotoranj 1932. godine.

Školski paviljon i paviljoni malog i velikog refraktora 1932. godine.

Kupola velikog refraktora i meridijanski paviljon na početku rada Astronomske opservatorije.

Kupola velikog refraktora i meridijanski paviljon (kasnije nazvan školskim) iz prvih godina postojanja Astronomske opservatorije. Kroz otvor kupole vidi se veliki refraktor.

Tako je Univerzitet došao do svog novog, velikog i, rekli bismo, tada najreprezentativnijeg zavoda. Istorija razvoja i rada Astronomske opservatorije Univerziteta, od 1954. godine samostalne naučne ustanove (od 1948. do 1950. je pod Komitetom za naučne ustanove, Univerzitet i visoke škole vlade NR Srbije, a od 1950. do 1954. je pod Srpskom akademijom nauka), čije smo početke ovde samo grubo skicirali, predstavlja u najvećoj meri i istoriju astronomije, kao naučne discipline, kod nas. Zato ona zahteva posebnu, potpuniju obradu. Ovde ćemo je još samo pominjati u vezi sa njenim saradnicima, nastavnicima astronomskih disciplina na Univerzitetu.

No svi ovi poslovi oko organizovanja nove Opservatorije, pored redovne nastave i drugih fakultetskih i univerzitetskih dužnosti, nisu bili i jedini koji su okupirali profesora V. V. Miškovića. O nekom ozbiljnijem posmatračkom radu nije moglo biti, krajem dvadesetih godina, ni govora - izuzev posmatranja profesora V. V. Miškovića na prototipu njegovog malog instrumenta, bezličnog astrolaba s prizmom. Zato je on krenuo drugim putem, tada jedinim mogućim, kako bi aktivirao rad Opservatorije - takve kakva je tada bila. Godine 1928. je izašla prva sveska prve stručne publikacije Opservatorije Annuaire pour l'an 1929; sadržavala je efemeride izvesnog broja zvezda, koje nisu davale strane astronomske publikacije. Izradio ju je profesor V. V. Mišković sa suprugom, a sredstva za izdavanje je dala Srpska kraljevska akademija, na preporuku svojih uvaženih članova, profesora Univerziteta B. Gavrilovića, M. Petrovića, M. Milankovića i A. Bilimovića. Publikacija je naišla na lep odziv u stranim stručnim krugovima; osim toga, za nju je razmenom dobivan velik broj publikacija stranih opservatorija. Tako je brzo počela da se popunjava mala astronomska biblioteka stare Opservatorije. Na žalost, ovaj Annuaire nije mogao biti dugog veka. Njegovo izlaženje je moralo biti obustavljeno posle šest izdatih svezaka, da bi se njegovi kasniji sastavljači-kalkulatori, saradnici Opservatorije, oslobodili za poslove oko izdavanja Nautičkog godišnjaka, za potrebe nacionalne ratne i trgovačke mornarice (od 1934). Ovom publikacijom je Jugoslavija ušla u tada mali broj zemalja sa vlastitim pomorskim almanahom, što je imalo i trajne pozitivne posledice za nastavu u našim pomorskim školama svih nivoa.

Praktično u isto vreme, 1928. godine, započet je u Opservatoriji i drugi veliki numerički posao, olakšan utoliko što je ustanova dobila i dva honorarna saradnika. Na inicijativu profesora M. Milankovića, a pod rukovodstvom i aktivnim učešćem profesora V. V. Miškovića, započet je račun sekularnih promena elemenata Zemljine putanje, sa popravljenim vrednostima masa velikih planeta, kako bi se teorija profesora M. Milankovića o sekularnim promenama Zemljine klime, specijalno hronologija ledenih doba, postavila na savremene astronomske temelje. Rad je uspešno priveden kraju, rezultati objavljeni u izdanjima Srpske kraljevske akademije i u potpunosti iskorišćen u daljim radovima profesora M. Milankovića. Konačni rezultati se nisu mnogo razlikovali od prethodnih, ali je sada Milankovićeva astronomska hronologija ledenih doba počivala na osnovama koje se više nisu mogle napadati kao stare i nedovoljno tačne.

Tridesete godine su vreme veoma aktivnog naučnog rada profesora M. Milankovića. Izgradio je novu naučnu disciplinu, astronomsku klimatologiju. Njegova astronomska hronologija ledenih doba izazvala je veoma veliku pažnju u naučnim krugovima i vremenom sticala sve više pristalica. Istovremeno se profesor M. Milanković okrenuo i jednom starom i vrlo teškom problemu, problemu pomeranja Zemljinih polova. To, opet sekularno, pomeranje Zemljine ose rotacije u samom telu Zemlje, očigledno povlači za sobom promenu u osunčavanju, dakle, u klimi pojedinih oblasti Zemlje. Iz te, opet više geofizičke nego li astronomske oblasti, dao je nekoliko značajnih i zapaženih radova. Tadašnji, a i kasniji kritičari njegovih rezultata, oni koji su pronalazili neslaganja između položaja polova na Zemljinoj površini u davnoj geološkoj prošlosti, kako su ih davali, s jedne strane, paleontološki nalazi, a, s druge, Milankovićeva teorija, najčešće su zaboravljali koliko je profesor Milanković u svojim radovima jasno naglašavao osnove svoje teorije. Te osnove su bile njegov matematičko-mehanički model Zemlje kao realnog tela, gde je iskoristio sve do tada poznate geofizičke činjenice, koje nipošto nisu bile, niti su mogle biti, dovoljni parametri za potpuno precizno opisivanje fizičkog stanja Zemlje tokom stotina vekova. Pa ipak, Milankovićeva teorija pomeranja Zemljinih polova ostaje sjajan primer matematičke obrade izuzetno teškog fizičkog problema; uostalom nerešenog, u svim pojedinostima, do naših dana. Osim toga, ova teorija je bila i podsticaj za nekoliko radova naših poznatih naučnika, profesora A. Bilimovića i V. Žardeckog.

Naročito se ne može mimoići, i u ovako kratkom prikazu, rad profesora racionalne mehanike Antona Bilimovića (1879-1970), u oblastima bliskim astronomiji. On je, kao nastavnik Filozofskog, a kasnije i Prirodno-matematičkog fakulteta, davao odlične osnove teorijske mehanike onima koji su izučavali nebesku mehaniku. Zajedno sa profesorom M. Milankovićem sistematski je uvodio u upotrebu vektorski račun u racionalnu i nebesku mehaniku. Profesor M. Milanković se stalno koristio jednim vektorsko-skalarnim sistemom elemenata planetske putanje, koji s punim pravom možemo nazivati njegovim imenom. Profesor A. Bilimović je uveo parcijalne gradijente funkcije poremećaja, po Milankovićevim elementima, u klasičnu teoriju poremećaja. Ovakvo sistematsko tretiranje osnovnih zadataka nebeske mehanike ostaće, i u nastavnom i u naučnom smislu, tradicija na Univerzitetu, poštovana od kasnijih nastavnika i naučnih radnika do danas, prenesena u svoje vreme i u druge nastavne discipline (teorijsku astronomiju, teoriju kretanja Zemljinih veštačkih satelita). Osim toga, profesor A. Bilimović se stalno interesovao za astronomiju kod nas uopšte, a naročito za život i rad Astronomske opservatorije, podržavajući i potpomažući rad profesora V. V. Miškovića.

Profesor M. Milanković je 1935. godine objavio svoj udžbenik Nebeska mehanika, a sve glavne rezultate svog rada sažeo je u obimnom delu Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, u izdanju Srpske kraljevske akademije. Štampanje je završeno tako reći pred početak rata 1941. Za vreme bombardovanja Beograda propali su poslednji štampani tabaci dela, ali je srećom sačuvan još nerasturen slog; njime je, u toku rata, odštampan završetak knjige na žutoj hartiji kakva se mogla nabaviti. No slanje knjige u inostranstvo bilo je nemoguće. Za četiri ratne godine uspeo je profesor M. Milanković da pošalje van zemlje svega tri-četiri primerka. Ni prve posleratne godine u opustošenoj Evropi nisu bile najpogodnije za nastavak naučnog rada, presečenog ratom. Tako je ovo značajno naučno delo proživelo svoje prve godine u najnezgodnije vreme za naučnu diskusiju i naučni rad uopšte. Svetska zapaženost došla je tek kasnije.

Naslovna strana knjige "Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem".

U Astronomskoj opservatoriji posmatrački rad postaje sve aktivniji od sredine tridesetih godina. Vrše se redovna posmatranja u časovnoj službi, kao i posmatranja za određivanje geografske dužine, aktivne su službe posmatranja planetoida (M. B. Protić pronalazi nekoliko novih), kometa, okultacija i Sunčeve aktivnosti. I izdavačka delatnost ustanove je vrlo aktivna. Do početka rata ona će izdati, pored već pomenutih šest knjiga Annuaire-a i pet svezaka (godišta) Bulletin-a, pet svezaka Mémoires-a, osam knjiga Nautičkog godišnjaka i jedanaest knjiga Godišnjaka našeg neba. Izdavanje svih ovih publikacija bilo je veoma naporan posao, ali je zato lepo reprezentovao najmlađi, ustvari najnoviji, univerzitetski zavod, i u zemlji i u inostranstvu. Ne manje naporan je bio i posmatrački rad. Stalnih saradnika, redovnih posmatrača, bilo je uvek manje, no što bi bilo potrebno, a i kalkulatorski poslovi su bili vrlo obimni, naročito u službi identifikovanja nedovoljno posmatranih planetoida.

Drugi svetski rat potpuno prekida, isto kao i Prvi, svaki iole aktivniji rad i Univerziteta i njegove Astronomske opservatorije. Predavanja i rada sa studentima nema ni u kakvom obliku. Velik broj nastavnika biva interniran i provodi nekoliko meseci u logoru; među njima i profesor V. V. Mišković. Okupatorske oružane snage stalno su prisutne u ustanovi; one demontiraju i odnose dva instrumenta. Rad Akademije nauka, kojoj je profesor V. V. Mišković redovni član od 1939. godine, ustvari je ilegalan tokom celog rata i sveden na nastojanja da se spase i sačuva njena imovina (zgrade, biblioteka, arhiva, rukopisi primljeni za štampu pred rat) teže oštećena prvim bombardovanjem Beograda. U tim nastojanjima i poslovima značajnu ulogu imaće i profesor V. V. Mišković.